Глорификовање „Олује“ и Лоре, споменици Челићу и Растодеру прихватљиви — али се због Ђуришића и данас хапси!

Илустрација ИН4С

У Црној Гори данас, готово осам деценија након краја Другог свјетског рата, и даље важи принцип: српска жртва нема исту тежину као туђа, а српски јунаци су за државу — криминалци. То се још једном потврдило након што је на сјеверу земље, на приватном имању, постављен споменик команданту Југословенске војске у отаџбини, Павлу Ђуришићу. Није прошло ни сат времена, а полиција је већ упала, уклонила спомен-обиљежје, а човјека ухапсила.

Докле год се руше споменици српским војводама, а хапсе људи који их подижу, у другим крајевима Црне Горе стоје споменици доказаним непријатељима Црне Горе и српског народа. У Тузима и даље стоји споменик Џону Љуљију — команданту албанских трупа које су се крајем 19. вијека бориле против црногорске војске у Плаву и Гусињу. Споменик човјеку који је ратовао против Црне Горе.

Још скандалозније: у Гусињу стоји споменик Јусефу Челићу, нацистичком сараднику и зликовцу из Другог свјетског рата. Челић је, између осталог, учествовао у покољу у Велици, када су нацистичке муслиманске и албанске формације убиле више стотина српске дјеце, жена и стараца. За разлику од споменика Ђуришићу, који је уклоњен за мање од 60 минута, за споменик Челићу никада није покренута ни најмања процедура уклањања. Напротив — он мирно стоји.

Школа у Рожајама и даље носи име Мехмеда Освајача — османског султана који је исламизовао Балкан, вршио масовна убиства и потчињавао хришћанско становништво. То није спорно. То је, изгледа, прихватљив историјски контекст.

Улица у Петњици носи име Османа Растодера — ратног злочинца и муслиманског клерофашисте, сарадника окупатора, одговорног за масакре над српским цивилима у Бихору и околини. И ту се држава не мијеша.

Уколико поставиш плочу у Морињу под патронатом садашњег савјетника министра Ервина Ибрахимовића, Ранка Кривокапића — на мјесту бившег ратног логора за Србе — не само да те нико неће ухапсити, већ ћеш добити политичке поене. Ако се, пак, усудиш да поставиш било какав симбол српске борбе против комунизма или усташтва — чека те хапшење и медијски линч.

Подсјетимо, кад неко подржава етничко чишћење Срба у „Олуји“, онда је то „мирна реинтеграција“. Читава је Влада ћутала док су отворено прослављали „Олују“ а уредно је честитао и представник Хрвата у Црној Гори Адријан Вуксановић. Када се тражи да се донесе резолуција о Јасеновцу — највећем стратишту Срба у 20. вијеку — онда је то „антихрватска провокација“. За разлику од резолуције о Сребреници, коју доносе исти они који никада нису поменули Јадовно, Паг, Пребиловце или Гаравице.

Када се помене Божићна побуна, у том наративу је српска војска окупаторска, а не ослободилачка. Притом се прелази преко чињенице да је Краљевина Србија у Првом свјетском рату изгубила више од половине мушког становништва између 18 и 55 година — највећу демографску жртву у историји савремене Европе.

Ово више није питање само Павла Ђуришића. Ниједан народ не смије дозволити да му други пише историју, а камоли да му забрањује да обиљежава своје мртве. Докле год у овој земљи може да стоји споменик нацистичком злочинцу као што је Јусеф Челић, а не може српском команданту који је погинуо у борби са комунистима и усташама, јасно је да не живимо у демократском друштву, већ у систему који спроводи селективну историјску освету.

И зато — ако вам не смета Осман Растодер, ако вам је прихватљив Мехмед Освајач, ако величате Челића, Љуљију и „Олују“, ако сте против капеле Његошеве на Ловћену, ако игноришете Јасеновац, ако негирате злочин у Велици, ако не знате ни шта је била „Лора“ — немојте да вас узнемирава споменик Павлу Ђуришићу јер на то немате  морално право.

Учесници јавног живота у Црној Гори треба или да се држе принципа, или да признају да их никада нису ни имали.