У ауторском тексту у „Побједи“, гласилу црногорских власти, публициста Церовић је био јасан:

„Црна Гора ни у будућности неће пристати да нестане. Ни по цену људских жртава! Ипак се, и уз свесно ангажовање међународне заједнице, нерегистрована Српска православна црква (СПЦ) дефинитивно мора иселити из Црне Горе“.

Исељење треба „полако, поступно и доследно припремати“, каже он, ваљда и сам свестан да посао на исељавању институције старије од осам векова, којој припада око 60 одсто становника Црне Горе, неће бити баш тако лак и брз посао.

Ту застрашајућу поруку овако коментаришу тројица српских интелектуалаца:

Љубодраг Димић, академик, професор историје на Филозофском факултету у Београду

Иселити СПЦ са простора где је толико присутна то значи, неким радикалнијим језиком, искоренити СПЦ. Та квазиреволуционарна свест, та дубоко шовинистички набијена емоција, неће одвести Црну Гору у добром правцу. Завршиће се у великој несрећи.

Власт допушта и чини услуге Римокатоличкој цркви, што могу да схватим, чине услуге Исламској верској заједници, што могу да схватим и прихватим, али одрицати се од најзначајније верске организације на простору Црне Горе, која има највећи број верника, која представља 60-70 одсто становништва Црне Горе са осећајем припадности Српској православној цркви, то значи извршити самоубиство.

То је рецидив комунистичке идеологије која је у Црној Гори била дуго присутна и доминантна, са искључивом свешћу и једним убеђењем да можете да радите све што хоћете, уз остало и да искреирате у тачно испланираним роковима, људску свест. То нити је могуће нити ће се догодити, јер та православна вертикала, уз присуство српске цркве на том простору, траје дуго више од 800 година.

Покушаји да религија буде искорењена, да се духовни живот сведе на оно што ће партија прописивати, ти експерименти су се у 20. веку показали као највећи пораз оних који су покушавали да их реализују. То су трауматични догађаји који се могу реализовати само уз употребу силе.

Милош Ковић, историчар, професор Филозофског факултета у Београду

Текст у „Побједи“ порука је за нас. Аутор изазива и најављује оно што се догодило у Крајини и на Косову и Метохији. Он позива на геноцид над српским народом и када каже међународна заједница он мисли на НАТО.

Уколико добију подршку Запада за тако нешто, то би онда био реалан сценарио. Потребно је да се сетимо Крајине, Босне и Херцеговине и потребно је да се сетимо Србије, односно Косова и Метохије и шта су Запад и НАТО урадили. Они су активно учествовали у војним операцијама против српског народа и уништењу српског народа на тим територијама.

У Црној Гори су на власти људи који мисле као Церовић. Држава Црна Гора је у њиховим рукама. У њиховим рукама су средства принуде. Не би  требало олако да схватамо овакве изјаве, али ни да реагујемо исхитрено. Не би требало да реагујемо агресивно, требало би да све пажљиво слушамо, да будемо врло мудри и спремни на све сценарије.

Часлав Копривица, професор филозофије на Факултету политичких наука у Београду

Ово што је најавио Церовић је амбиција и идеолошка лична карта садашњег режима у Црној Гори. Њима је добар било ко и свако ко је против онога што су били преци православног становништва Црне Горе. То значи да се неће ни од чега устезати, да неће имати никаквог зазора да прибегну и најбруталнијим вербалним, а бојим се и не само вербалним средствима да макар још који тренутак, или још који дан или месец продуже свој боравак на власти.

Оно што посебно брине је што је све извеснија опасност да су црногорске власти, у ситуацији када је јасно да не могу добити предстојеће изборе, чак и уз онај степен злоупотреба које су до сада одликовале све изборе које је од 1998. организовао Мило Ђукановић, спремне на све  не би ли задржали макар и варљиву наду да ће остати на власти. То значи да ту постоји могућност избијања сукоба између отуђеног режима и већине народа Црне Горе.