ГДЕ ГОД ДА САМ ЖЕГАР МИ ЈЕ У СРЦУ: Бојана је од детета из колоне српских прогнаника из Крајине постала веома цењен хотелски менаџер на Кипру

       ДРАГО ми је што сте овде, јер први пут неком из Србије представљам комплекс у ком радим, па сам много срећна што могу да говорим на матерњем језику, рекла је Бојана Милић групи новинара из наше земље приликом недавне посете Републици Кипар. Она је менаџер продаје и један од руководилаца града-хотела, луксузног ризорта, недалеко од Пафоса.

По акценту „сместили“ смо је у Војводину, али то је било делимично тачно:

– Рођена сам 1987. у Задру, одрастала сам у Жегару, у Далмацији, а од августа 1995. у Србији.

Све нам је рекла…

– Мора да сте род чувеном диплару и ојкачу Обраду Милићу, чије је извођење српске музичке баштине из Жегара, целог буковичког краја и Крајине део трајних записа Радио Београда – питала сам је радознало.

Потврдан одговор био је Бојанин широки осмех, који је отворио и врата поверења у овом посве случајном сусрету. Касније, слушам сведочанство, животну причу још једног српског детета из Крајине, чије су детињство обележили погром нашег народа у злогласној акцији хрватске војске и полиције „Олуја“, борба за голи живот у колони прогнаника, долазак у Србију, потом одлазак у једну породицу у Грчку…

Летњи распуст 1995, тада осмогодишња Бојана је проводила у Жегару са браћом Марком и Милошем, мамом Надом, бабом и дедом. Тата Мирко био је у редовима Војске РСК. А, онда је дошла страшна ноћ између 4. и 5. августа.

– Нека тешка сећања су моја, а неке слике су ми се вратиле из онога што су ми касније причали браћа и родитељи – каже. – Око два ујутру комшиница нам је куцала на прозор и рекла: „Морамо да идемо“. Мислили смо да је на дан-два… Трактором смо нас троје с мајком дошли до центра села, баба и деда су остали у кући. Тата је био са војском… Човек, који је возио воду у цистерни узео нас је у кабину. Укупно је у њој било 11 жена и деце. Тако смо ишли до Петровца, где смо срели војника Бранка, сина нашег комшије. Преузео нас је и возио негде у Босну одакле су нас усмерили на аутобус за Рачу. Помало хлеба смо добијали успут, људи су нам га практично добацивали, сећам се аута преврнутог у провалији, плача, очаја… До Србије смо путовали осам дана, било је страшно… О оцу ништа нисмо знали, а сазнали смо да су и баба и деда кренули, али одвојено, да нам је кућа уништена и опљачкана, да су од ње остали само зидови… Од свега је остао само један албум за слике… И сада се питам, а 29 година је отад, како је у тим данима било мојој мајци са нас троје деце, како је издржала?

Са Раче су пребачени у Лозницу. Преспавали су у једној школи на струњачама:

– Ујутру је дошао стриц који је из Ријеке 1991. отишао у Руменку, и повео нас код себе. У међувремену су стигли и баба и деда и тата. Неколико недеља живели смо код њега, а онда нас је у Риђицу код Сомбора позвао татин рођак. Ту сам поново кренула у школу. Била сам стидљива, повучена… Онда је Црвени крст из Србије и Грчке организовао акцију за децу која су у рату изгубила родитеља да иду у грчке породице. Из наше школе био је један дечак, па су рекли да могу и деца избеглице. Изабрали су нас три. Мама је била збуњена, ишла је код директорке школе и у Црвени крст да се увери да ћу бити на сигурном….

У децембру су се возом упутили у Грчку. Бојана је са још 19 малишана и учитељицом Вером из Суботице распоређена у град Нафплио на Пелопонезу. Ту су похађали школу на српском, а два пута недељно учили су и грчки језик.

Сваког лета одлазила је, каже, својој другој породици у Грчку. Са њима се и сада чује готово свакодневно. Родитељи, Нада и Мирко, чинили су све да се скуће. До 2003. су живели у Риђици, потом су у Руменки изнајмили кућу док су мало- помало, како и колико су могли зидали ново огњиште.

– Дивим се родитељима. Тек кад сам одрасла схватила сам муке кроз које смо сви прошли. Грчки сам усавршавала, завршила гимназију „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, а потом и ПМФ, смер менаџмент у хотелијерству. На трећој години имала сам праксу на Родосу, где сам и радила наредних неколико сезона. На Кипар сам први пут дошла 2015. и почела да радим у једном хотелу, а већ наредне године позвана сам у други. Постепено сам напредовала у служби и, ево, сада сам овде – каже Бојана.

У Србију долази кад год може. Најмање три-четири пута годишње. За славу Светог Лазара – Врбицу, обавезно:

– Браћа са својим породицама живе у Немачкој. Сви заједно смо у Руменки за славу, али се окупљамо где можемо: и у Немачкој и на Кипру. И, наравно у Жегару, јер где год да смо Жегар је са нама, у нашим срцима.

Растале смо се са посебним осећајем победе живота над великим страдањем и трпљењем које он уме да донесе. Бојана је још казала:

– Никада ником, чак ни мојој најбољој другарици Јовани коју сам за цео живот стекла по доласку у Риђицу августа 1995, нисам испричала то тешко сећање на прогон…