Гаравице – место где Срба више нема

Драган Радовић, аутор филма о масовним страдањима српског народа у бихаћком крају, каже за „Политику” да на том простору има пуно споменика, зараслих у коров, посвећених жртвама о којима људи не знају ништа

Након завршетка филма, у сали је био мук. Без аплауза и устајања, многе гледаоце приковане за седишта са сузама у очима држала је прича о масовном страдању српског становништва у, после Јасеновца и Јадовна, највећем стратишту на простору Независне Државе Хрватске. Таква је била атмосфера на београдској премијери филма „Гаравице” 21. фебруара, који прати причу о злочинима од почетка до краја Другог светског рата на простору Кордуна, Бихаћке крајине, засновану на више хиљада докумената, судских пресуда, записника, као и исповестима петнаест преживелих сведока.

На подручју удаљеном око два и по километра од Бихаћа, крајем јула и почетком августа 1941. године, усташе су убиле преко 12.000 Срба. Драган Радовић, аутор филма и председник Фондације „Заборављени корени”, приказао је, осим Гаравица, и друга стратишта у бихаћком крају, у жељи да, како је рекао, покаже истину о злочинима о којима се мало говори. Прича о масовним страдањима потврђена је и у књизи „Корана ко рана” аутора Драгана Гргића, забрањеној 1961. године, коју је Радовић открио и објавио.

Срби из бихаћког краја су током Другог светског рата били заточени у затвору Кула, након чега би им било речено да иду у радне логоре у Немачку, а уствари су превожени на стратишта. Радовић прича за „Политику” да на том простору има пуно споменика, зараслих у коров, посвећених жртвама о којима људи не знају ништа. То га је, како је казао, подстакло да сними филм, као и осећај да је ово последњи моменат да се тако нешто уради.

– Ове приче су снимљене први и последњи пут, сведоци умиру, већ је преминула половина оних који су говорили у филму. Причали су о томе шта су као деца преживели, неки од њих су и рањени, изгубили су и породице. Упечатљива је прича баке Љубице, која је преживела, али је страдала њена комплетна породица. Она је као дете рањена у ногу и главу. Нису они говорили само о злочинима, него и о личним емотивним доживљајима почетка и краја рата, као и догађајима после. На филму се види да на моменте почињу да плачу. Нисмо могли да прикажемо сва сведочења, толико прича има, само истраживање је трајало три године. Нажалост, о злочинима у том крају се мало говори, а проблем је и што досадашњи пописи нису изнели тачан број жртава – каже аутор филма.

Према подацима Савезне комисије за попис жртава рата из 1964. године, на простору Бихаћа, Цазина, Велике Кладуше, Босанске Крупе и Босанског Петровца било је 25.124 српске жртве и 2.662 жртве других народа – Јевреја, Хрвата, муслимана, Рома… Тај попис, наводи Радовић, није потпун.

– Није обухватио жртве довођене са простора Лике, Баније, које су страдала на бихаћким стратиштима, као ни породице солунских добровољаца из Бихаћа које су након Првог светског рата добијале земљу у Војводини. Када је почео Други светски рат Мађари су их протерали назад и они су у свом крају страдали, и нису пописани јер се он вршио на основу пребивалишта почетком рата. Затим, у филму је направљена упоредна анализа више пописа, и кад се они упореде, након рата је број Срба у пет општина смањен са 105.000 на 49.000. Злочини су се преносили, и током деведесетих је извршено последње чишћење српског народа са тог простора, и данас Срба практично тамо нема, а били су већина – објаснио је он.

Злочине је, према његовим речима, пратио и процес масовне исламизације и покатоличавања. Навео је да је Србима било „понуђено” да промене веру, и постану или католици или муслимани. Они су више бирали католичанство због, како је рекао Радовић, сличности.

– То је изазвало бес муслимана који су их због тога убијали – казао је он.

Тишину након пројекције је, према његовом мишљењу, изазвало и то што је филм поткрепљен доказима.

– Нема компромиса, ствари су представљене онакве какве јесу. У филму се налази искључиво оно што је аргументовано, што се може потврдити причама сведока, документима. Приложене су информације Војног архива Београда, Југославије, Босне и Херцеговине. Примера ради, када један деда каже да су муслимани и Хрвати скидали гардеробу са мртвих, прали је и носили кућама, одмах након тога приказују се две пресуде у којима се то потврђује, једна из Босанске Крупе, друга из Босанског Петровца – објаснио је Радовић.

Први споменик посвећен жртвама стратишта Гаравице, подигнут је 1949. године у непосредној близини Бихаћа. На њему је написано да је он успомена на дванаест хиљада убијених Срба од стране усташа. Међутим, према речима Радовића, касније подизани споменици су се другачије односили према том злочину.

– Споменици који су постављени накнадно писани су латиницом и избегнут је текст ко су жртве а ко починиоци. Чак је у селу Рујница подигнут споменик за страдалу жене и децу на ком пише да је злочине починио окупатор, а Италијани не само да нису учествовали у тим злочинима него су и стрељали хоџу Бећира Борића који је са усташама побио те жене и децу – истакао је он.
Страшна улога жена и деце

Радовићу се чини да је на београдску публику највећи утисак оставио део који говори о учествовању жена и деце у злочинима.

– Све је то у филму доказано, како документима, тако и речима сведока. Најјезивије је што су у те злочине усташе водиле комплетне своје породице, деца су превртала мртве у јаму, пљачкала су заједно са женама, а у српским селима Суве Међе деца су директно учествовала у убијањима – рекао је Радовић.
„Корана ко рана” – поново штампана

Велики део злочина описан је у Гргићевој књизи „Корана ко рана”, која је, према мишљењу Драгана Радовића, забрањена због неслагања комунистичке власти са интерпретацијом догађаја из Другог светског рата.

– Драган Гргић, и сам носилац партизанске споменице, описивао је догађаје истинито, не идеолошки. Кад прочитате књигу, схватићете како је функционисао Други светски рат на простору НДХ. Описивао је и шверц, и све сплетке, преваре, као и страдање Срба, изложио и своја и сведочења других људи, навео имена жртава, злочинаца, приложио фотографије, мапу, разговоре који нам помажу да схватимо како су тада обични људи доживели рат. Критиковао је и комунистичке одлуке, дао пример како су Срби живи спаљени у једној цркви и да је било довољно оружја и људи, али је команда остала имуна и пустила народ да страда – објаснио је Радовић и казао да је до књиге дошао током истраживања за филм захваљујући Илији Шикману и Петри Тркуљи, официрима у пензији.

Радовић је рекао да ће ускоро, због великог интересовања, филм поново бити емитован у Београду 18 марта ове године, као и уступљен бесплатно свим телевизијама, и постављен на јутјуб канал фондације. Пројекцију у Београду организовала је Информативна служба Српске православне цркве, са благословом патријарха Порфирија, „у циљу очувања сведочанства о мученичком животу и страдању православних Срба у Другом светском рату на простору Бихаћке крајине”.