ГАЛИЈАШЕВИЋ: Изетбеговић није био за БиХ и Југославију, већ за исламску државу

Идеја бившег бошњачког лидера Алије Изетбеговића почетком деведестих година у БиХ, у суштини, није била ни БиХ ни Југославија, него успостављање исламског друштва, формирање исламске власти и стварање простора у дијелу БиХ и Југославије на којем је желио да прогласи исламску државу, оцјењује за Срну експерт за борбу против тероризма Џевад Галијашевић.

„Без сумње је да су Алија Изетбеговић и његова политичка странка, уствари вјерски покрет у СДА, приредили Бошњацима највеће историјске поразе и највећу срамоту прихватајући идеју разбијања властите државе, бивше Југославије. Изетбеговић је још у априлу 1991. године, дакле годину дана прије почетка рата у БиХ, регрутовао и наоружао своје кадрове из СДА и посало их у Хрватску на обуку у кампове у Јастребарском и Ђакову“, каже Галијашевић.

Те прве јединице, истиче он, састављене искључиво од страначких кадрова, већ након три мјесеца биле су организоване у батаљон вјерских фанатика из СДА, а касније се то наставило и са дјеловањем са радикалним исламистима и према арапском свијету.

Изетбеговићева идеја је – исламско друштво, исламска власт и исламска држава

„У суштини, Изетбеговићева идеја није била ни БиХ ни Југославија, него успостављање исламског друштва, формирање исламске власти и стварање простора на којем је желио да прогласи исламску државу. Све то, није се могло остварити без фанатика, без убица из арапског свијета, али без убијања властитог народа, и управо је то дио те велике срамоте породице Изетбеговић, не само у вези са инцидентима у сарајевској улици ‘Васо Мискин’ и на Маркалама, него и са дјеловањем злогласне паравојне јединице ‘Шеве’, које су убијале и Србе и муслимане по Сарајеву зарад интереса и циљева Изетбеговићеве клике“, истиче Галијашевић.

Он подсјећа да је Изетбеговић организовао и напад на Ријасет Исламске заједнице у БиХ још 1992. године, када је покушао да тадашњег реиса Хаџи Јакуба ефендију Селимоског истјера из Ријасета у Сарајеву и отјера у Македонију, што се и десило, тако да је тада извршен класични удар у Исламској заједници БиХ.

„Сва та бескрупулозност враћа се и данас кроз недјела Алијиног сина Бакира, актуелног предсједавајућег Предсједништва БиХ и лидера СДА. Та династија наставља са заоштравањем односа и сукобљавањем Бошњака не само са комшијама Србима и Хрватима, него и сукобима према европској цивилизацији. Међутим, та улога жртве коју су они дуго времена успијевали да намећу, очигледно је да је потрошена и сада је пред Бошњацима тежак процес самоизолације од цијеле европске цивилизације То је тешка ситуацију у којој цијела Европа осјећа нелагоду због онога што се дешава у Сарајеву и дијелу БиХ, на који су Бошњаци осуђени“, тврди Галијашевић.

Према његовим ријечима, Изетбеговићи никада нису саопштили Бошњацима да је рат завршен, да су Бошњаци доживјели пораз и да су сведени на „фртаљ“ територије БиХ.

„На тих 25 одсто територије дејтонске БиХ они су организовали радикалне, вјерске и терористичке кампове, затим такозване параџемате који изазивају страх у цијелој Европи“, констатовао је Галијашевић.

Још 1991. формиран главни штаб „Патриотске лиге“

Предсједник Борачке организације Оштине Пале Михајло Парађина истиче да је рат на просторима бивше Југославије, односно у БиХ, пројектован у одређеним међународним центрима моћи, али се његова реализација није могла десити без унутрашњег фактора.

„Сјетимо се само ‘Исламске декларације’ /чији је аутор оснивач СДА Алија Изетбеговић/, која је била темељ за њихово учешће на непосредним вишестраначким изборима, гдје је дошло до хомогенизације једног народа у БиХ или ‘романтичног процвата’ муслимана, односно Бошњака“, рекао је Парађина Срни, који је раније био и предсједник Предсједништва Борачке органзације Републике Српске.

Он посебно битном сматра чињеницу што је 31. марта 1991. године, годину дана прије признавања независне БиХ и за вријеме постојања суверене СФРЈ, у оквиру њеног уставно-правног система и регуларних снага мира безбједности, те полиције у БиХ – формиран Главни штаб „Патриотске лиге“.

„Шта то значи? Ко се спремао, ко се организовао, ко се наоружавао и мобилисао? То значи да су муслиманске паравојне јединице већ у августу 1991. године имале организоване ћелије у свим већим мјестима у БиХ, што довољно говори о томе ко се, када и гдје припремао за рат у БиХ“, рекао је Парађина.

О томе, истиче он, свједочи и плоча код џамије у сарајевском насељу Соукбунар, на којој је написана „заклетва Патриотске лиге у БиХ, на којој су се припадници те паравојне формације још 5. априла 1991. године заклели „Алаху џелашануму“ да ће бранити слободу и интегритет, како кажу, државе БиХ једине своје домовине…, и да су за њу спремни да „жртвују и свој живот“.

Парађина је подсјетио да је српски народ и тада јасно рекао да је неприхватљива идеја о доминацији само једног, муслиманског народа и стварања цјеловите, јединствене, суверене и независне БиХ.

„Србима се тада по трећи пут у 20. вијеку спремао геноцид, али захваљујући храбрости, мудрости и одлучности најчаснијих људи српског корпуса успјели смо то да спријечимо, мада смо за то платили јако високу цијену у људским животима, чијом је огромном жртвом створена Република Српска“, нагласио је Парађина.

Муслимани су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе

Инспектор у МУП-у Републике Српске Симо Тушевљак, стручњак за област истраживања ратних злочина, подвукао је да је припадницима „Патриотске лиге“, „Зелених беретки“ и других паравојних јединица у БиХ признато право учешћа у рату од априла 1991. године, иако је БиХ тада била у саставу СФРЈ.

„Јасно је да су се они већ тада спремали за рат, јер су муслимани у БиХ, много прије него што је дошло до организовања српског народа у БиХ, кренули у припреме за трагичне сукобе на овим просторима и излазак из Југославије. Бошњаци су тада јавно прокламовали да су за останак БиХ у СФРЈ, а заправо су се тајно и увелико припремали за сецесију и могуће сукобе“, подсјећа Тушевљак.

Истовремено, наставља он, Хрватска је рат, који се већ водио на њеној територији, пренијела у БиХ, а по западној Херцеговини већ тада су ходали припадници хрватске војске, њеног ХОС-а и паравојних јединица, који су крајем 1991. и почетком 1992. године извели нападе на небрањена српска села Равно, Купрес, Сијековац и друге.

„Због тога не треба само град Сарајево везати за почетак рата у БиХ, јер се то десило на много ширем подручју БиХ“, рекао је Тушевљак.

Он је подсјетио да је 4. априла 1992. године у полицијској станици у Сарајеву мучки убијен полицајац Перо Петровић, Србин, који је управо тог дана привео једног превејаног сарајевског криминалца.

Истог дана у нападу на Полицијску школу на Врацама убијени су српски специјалци Милета Лиздек и Милорад Пупић, рањени су Душко Јевић, Миодраг Репија и Ристо Лубура, те Милорад Марић.

У току борби, од непријатељских хитаца погинула су и три српска цивила, становници Враца, док је двоје рањено.

„Још 3. априла 1992. године ‘Зелене беретке’ су заузеле све полицијске станице у Сарајеву, осим станица на Илиџи и у Илијашу“, додао је Тушевљак.

Рат у БиХ је почео нападом на село Равно

И бивши посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић, све вријеме тврди да се као почетак рата у БиХ званично може сматрати 1. октобар 1991. године, када је званична војска Хрватске, путем својих регуларних и пар авојних јединица извршила агресију на БиХ.

„Хрватска, која је већ у то вријеме извршила сецесионизам и противуставно се одвојила од СФРЈ, организовала је да на територију БиХ стане чизма хрватског војника тако што је извршен напад на село Равно и Требиње, када је дошло до првих већих оружаних сукоба између тадашње регуларне ЈНА и оружаних снага Хрватске“, рекао је раније Јовичић Срни.

Према његовој оцјени, сви они који кажу да је рат у БиХ почео убиством српског свата Николе Гардовића у Сарајеву или нападом на Сијековац – нису у праву, јер је ријеч о догађајима који су се десили послије напада на Равно.

дје су тијела српских жртава у Сарајеву!?

Из Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево Срни су предочена нека од свједочења чланова породица који и данас трпе болне ране из недавне прошлости због страдња својих најмилијих почетком и током рата у Сарајеву и околини.

Потресна су њихова сјећања на српска стратишта у Сарајеву, појединачне и масовне гробнице, измјештање тих гробница с циљем прикривања злочина над српским цивилима, као и масовни егзудус сарајевских Срба по окончању рата, проузрокован страхом од репресије тадашњих муслиманских власти у Сарајеву, њиховом вјековном огњишту.

Најболнији догађаји везани су за третман Срба у сарајевским болницама, којима су газдовале муслиманске војне формације, затим нестанак и страдања Срба у приватним и војним затворима и логорима у граду, али и у Трнову, Брези, Високом, Илијашу, те насељима Храсница, Бућа Поток, Добриња… или кафићу „Борсалино“, школама „Симон Боливар“, „Павле Горанин“, селу Ледићи код Трнова…

Посебно стравичне приче вежу се за смрт Срба који су скончали у јами „Казани“, изнад Сарајева.

„Виши војни суд у Сарајеву, под контролом муслиманских власти, врши увиђаје, доктори констатују начин смрти, поједина лица се наводно осуђују на временску казну, али тијела нема ни дан-данас. Из овога се може закључити сва перфидност суда и такозване Армије БиХ у вези са прикривањем злочина над Србима“, само је дио од многих изјава чланова породица страдалих Срба у Сарајеву.

Из Организацијњ породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Источно Сарајево истичу да би били задовољни ако буду пронађена бар она тијела сарајевских Срба са локација на којима су судије Кантоналног суда у Сарајеви вршиле увиђај, јер су они покупили тијела убијених Срба и извршили увиђај. Породице никада нису преузеле та тијела јер још не знају гдје се она налазе – да ли међу бројним гробовима са ознаком „НН“ у Високом или на другим њима непознатим локацијама.

Према подацима ове организације, на подручју Сарајева пронађено је и идентификовано 536 жртава српске националности, а у том граду се још тражи 285 лица.

Организација сматра да, и поред свих институционалних и ванинституционалних препрека које отежавају процес тражења и идентификације несталих лица, власти и институције у Републици Српској не смију да одустану од подизања свијести о страдању припадника српског народа, као ни од перманентног обиљежавања и датума и мјеста страдања Срба током протеклог рата у БиХ.

Тагови: Алија Изетбеговић, БиХ, Бошњаци, Исламска држава, Југославија, СДА, Џевад Галијашевић