ГАБРИЈЕЛ МАРСЕЛ О ЛОВЋЕНУ: Насртај на светињу

Сјећање на пут који се од Котора пење окукама уз голе стрмени планине до заравни на којој је налази Цетиње мала престоница Црне Горе, није се избрисало из мога мога памћења од времена кад сам 1937 путовао у Далмацију и околне области. То је свакако један од најљепших предјела Јадрана. Али не бих се усудио рећи да поново видим малу византијску цркву која се уздиже на врху Ловћена и која представља за Црногорце и Србе уопште, светилиште с којим се ни једно друго не може поредити. Јер управо ту у тој скромној капели, срушеној 1916 од стране Аустријанаца, али обновљеној неколико година касније од стране краља Александра, почива славни пјесник Његош. То мало здање било је до сада поштеђено од нападаја технике и унижавајућих видова граје што их она одвећ често доноси. И управо је то светилиште непосредно угрожено једним скрнавитељским пројектом од стране Цетињске општине. Ова намјерава, не само да сруши малу цркву, него и да заравни врх Ловћена и ту подигне један гломазни споменик чија је макета била направљена има неких педесет година од стране вајара Мештровића.

Да би се разумјела емоција коју је изазвао један такав наум у југословенској јавности, треба подсјетити каква је била необична судбина Његошева. Једини можда у модерним временима, он је усредсредио у себи за свога кратког битисања – 1813-1851 – троструко својство владара, владике и пјесника. Наслиједио је у седамнаестој години, под именом Петар II, свога стрица Петра I који је и сам управљао као владар владика том малом непокорном државом Црном Гором која је успјела да одржи своју независност у крилу Отоманског царства. Његош који је био хиротонисан за владику у Санкт-Петербургу у двадесетој години живота, узносио је Пушкина, одржавао је односе с Италијом чији је језик познавао, а с друге стране могао је да чита дјела Ламартина и Виктора Игоа објављена за његова живота. Он је прије свега творац двије велике поеме, Луча Микрокозма и Горски вијенац које су за Црногорце и све Србе чак најскромније, исто што и Божанствена комедија за италијански народ у цјелини. Та велика дјела чији се превод на француски може пожељети, имају у исти мах национални, хришћански и космички дух. Но, он је дао саградити на врху Ловћена ту црквицу посветивши је своме предходнику. За вријеме болести којој ће подлећи, иразио је изричиту жељу да ту почива.

Зачуђујуће је да Општина Цетње, наводно из туристичких разлога и тобоже да ода почаст пјеснику, може да намјерава да прекрши јасно изречени завјет од стране човјека који је отјеловљавао чудесним сјајем саму душу Црне Горе. Нека буде допуштено нама Французима, да се обратимо југословенској влади, заправо самом Предсједнику Титу и изразимо наду да се својим неоспорним ауторитетом супротстави једној иницијативи која представља праву профанацију.