ФИЛИП РОДИЋ: Вуковарска истина

На данашњи дан пре 28 година снаге ЈНА преузеле су контролу над Вуковаром. Док је хрватска страна, било да се ради о државним званичницима, политичарима власти и опозиције или активистима, јединствена у оцени да се ради о „паду“ Вуковара који су „напале“ снаге „србочетничко-југокомунистичке“ војске, у Србији не постоји јединствен став о овоме и ретки ће јавно и отворено рећи да је Вуковар 18. новембра 1991. „ослобођен“.

Колико су различита гледишта о овоме сведочи и граја која се дигла поводом откривања спомен-плоче генерал-мајору и команданту Новосадског корпуса ЈНА Младену Братићу, једном од ретких генерала у светској историји који је погинуо лично предводећи своје војнике. Домаће НВО овај потез су, у потпуном сагласју с хрватском државом, одмах осудиле, истичући да су генерал Братић и његови војници Вуковар „ослобађали од живота“ и да би учеснике „једне од најсрамнијих операција у историји ратовања, која је на образу Новог Сада оставила неизбрисиву љагу“, пре требало почастити спомеником „Новосадски корпусе – стиди се“. Говори се и о „сервирању ревидиране историје“ и „непоштовању туђих жртава“.

Поред свега овога, „независни“ и „објективни“ медији, који свој садржај изручују на грађане Србије, операцију тада једине легалне и легитимне оружане снаге у СФРЈ упорно представљају као „напад“ на Вуковар. Ако је ЈНА „нападала“ Вуковар, онда је она недвосмислено „агресор“, а супротстављене јој снаге не могу бити ништа друго до „бранитељи“. Истина је, међутим, да у Србији овако постављање ствари представља „ревизију историје“ и „непоштовање (сопствених) жртава“.

Пре свега, за разлику од вуковарских „бранитеља“, који су били готово етнички чиста паравојна формација, ЈНА се у оно време тешко могла називати „српском“ војском. На челу ЈНА тада су се налазили генерал Вељко Кадијевић, по мајци Хрват ожењен Хрватицом, Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет, док је командант Прве армије, у оквиру које је био и Братићев Новосадски корпус, био Македонац Александар Спировски.

Такође, ЈНА се на почетку сукоба у Вуковару понашала крајње неутрално, покушавајући да раздвоји хрватске паравојне и полицијске снаге и локално српско становништво које је узело оружје у руке из страха од „младе хрватске демокрације“, пошто је у месецима који су претходили сукобу у Вуковару убијено између 126 (подаци Фердинанда Јукића, шефа хрватске обавештајне службе у оно време у Вуковару) и 400 (подаци ЈНА) српских цивила. За ове злочине одговорни су, и око тога постоји консензус и на српској и на хрватској страни, људи под командом Томислава Мерчепа, ХДЗ-овог секретара за народну одбрану.

Какву је улогу ЈНА у то време покушавала да игра на простору Вуковара, али и остатка Хрватске, најбоље показује случај са, по хрватске снаге неславним, инцидентом у оближњем Борову Селу, где је 1. маја интервенисала, од Срба заштитивши и извукавши хрватске „редарственике“ који су упали у невоље док су покушавали да југословенску заставу замене шаховницом.

До отвореног сукоба ЈНА и хрватских паравојних снага у Вуковару долази 29. и 30. јула, када „бранитељи“ нападају регруте ЈНА и опседају вуковарску касарну. „Агресорска“ ЈНА чека месец и по дана у нади да ће проблем бити решен мирним путем и операцију за деблокаду касарне започиње тек 14. септембра. Е, то је тај „напад“ на Вуковар о којем говоре наши „људскоправаши“ и од објективности независни медији.

То је као да кажу да су Гали који су дошли да помогну Верцингеториксу док је био под опсадом у Алезији „напали“ Цезарове снаге. Сумaнуто. Све и да је ЈНА тада била „српска“ војска, она није могла бити „агресорска“, јер су половину становника Вуковара тада чинили Срби. Да ли је „вуковарска операција“ изведена идеално? Нажалост, није. Разлог је, можда, и мултиетничност у њеном командном ланцу и неодлучност да се војнички немилосрдно реагује. Да ли је у Овчари почињен ратни злочин? Нажалост, јесте. То, међутим, нема никакве везе с тим ко је „нападао“, а ко се „бранио“.

Не дефинишу злочини један рат као ослободилачки или агресорски. Овчара још мање везе има с херојски погинулим генералом Братићем. Да ли треба да га се стидимо? Не. Ни њега, ни његових војника. Пре би требало да се стиде они који у емисију о Вуковару као релевантног и поштовања достојног саговорника доводе директора Меморијалног центра „Поточари“ Емира Суљагића, човека који тврди да је Јасеновац „четничка измишљотина“ и који се диви „часним Бошњацима из Ханџар дивизије“, несумњиво најсрамнијим делом СС, организације коју је међународни суд прогласио „злочиначком“. Да се стиде требало би и они који су га на ту позицију поставили, али то је друга прича.