ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ СПЦ У ЦГ: Слободни људи на удару режима, страдају за Христа и Цркву Божију

Преносимо у цјелости саопштење Епископског савјета Српске православне цркве у Црној Гори

АКО МЕНЕ ГОНИШЕ, И ВАС ЋЕ ГОНИТИ (Јн. 15, 20)

Покушај да се човјеку укине слобода представља покушај да се негира сама човјечност и она боголика ”луча” коју је Бог усадио у сваког човјека. Управо због тога што је то тако, кроз историју наилазимо на стотине и хиљаде примјера оних који су радије изабрали сопствено страдање, па чак и смрт, умјесто укидање слободе и одрицање од вјере. У Цркви многе од њих славимо као мученике, исповједнике и праведнике.

Савремени црногорски тренутак је такав да исповједање хришћанске вјере и поштовање устројства Цркве Божије може да представља, а за многе и јесте – почетак страдања. Најизложенији су они у државним институцијама који су на дохват руке режиму, који је, како видимо спреман на сваковрсне одмазде против оних који слободно и смјело искажу своју слободу вјере.

Руководећи се пропагандном максимом да ”стопут поновљена лаж постаје истина”, врх црногорског режима и сви његови поклисари упорно сију неистину о томе како молебани, литије и сво црквено-народно прегнуће посљедњих мјесеци имају скривене циљеве и руководиоце, па их по дневнополитичкој потреби смјештају у Москву, Београд и ко ће га знати гдје. Међутим, истина је управо оно што они упорно одбијају да прихвате, а то је да Црква и сви вјерни у овом конкретном случају желе само једно – промјену безаконог закона, тј. слободу вјере – неокрњену, неоктроисану и ненаметнуту, јер је само таква достојна човјека.

Хиљаде оних који нас лијече, уче нам дјецу, бране право и правду, чувају безбједност и безбрижност свих нас, на свјетским такмичењима и морима поносно проносе своје и име Црне Горе, промишљају о свијету око себе као интелектуалци и професионалци из разних области, као и мноштво младих, покренули су се именом и презименом ових дана ради одбране своје вјере и Цркве. Непримјерено би било да свима њима не заблагодаримо за ово што чине, јер то чине као синови и кћери. Браћа и сестре не благодаре једно другоме кад се заједно труде да им ватра не однесе дом, али зато између њих постоји јача веза од обичне захвалности. Оно што можемо и морамо је да посвједочимо радост и дивљење према сваком оном који својевољно и слободно узима крст страдања и храбро свједочи своју вјеру и љубав према ближњима, знајући да би, колико је сутра, могао да буде мета режимског насиља – полицијског, тужилачког, остављања без посла, разних других притисака.

Нажалост, данас су многи грађани Црне Горе изложени освети од стране режима због својег слободног израженог става. Таква врста понашања оних који врше јавне послове недостојна је најпримитивнијих људских заједница, а камоли друштва које има амбицију да успостави владавину права и једнакост свих својих грађана. Већ неколико наше браће полицајаца није имало избора осим да се откаже полицијског посла да не би били упућивани да руше манастире или да бију невине грађане Црне Горе. Други међу њима се деградирају, а у многим другим државним установама се на запослене врше притисци и дају откази само зато што својим учешћем на молебанима и литијама или давањем свог потписа подржавају Цркву у захтјевима за промјену неуставних и дискриминаторних одредби Закона о слободи вјероисповијести. Од неких се тражи да потписују неке ”контралисте”. Један радник у здравству је већ добио отказ због солидарности са љекарима у Никшићу, кошаркашки тренер из Никшића је отпуштен због давања потписа за одбрану права Цркве и одбијања да тај потпис јавно повуче, десетине вјерника у Херцег Новом се кажњавају за баналне прекршаје.

Познат је, као најсвјежији, драстичан случај подгоричког подофицира који, на срамоту оних који га оптужују, страда са породицом због вјерности Цркви. Ово су само неки од бројних примјера безакоња и неправде која се чини онима који иду на молебане и литије и јавно подржавају Цркву. Многи и не говоре шта доживљавају, и какве све посљедице подносе због свог часног избора.

Ко су ови људи који нас гоне по полицијским станицама, тужилачким канцеларијама, судницама и другим мрачним ходницима? У каквим су то стравичним условима ти људи живјели па су постали овакви насилници спремни на обрачун са својим суграђанима, сусједима, пријатељима, неријетко и блиским рођацима? Зар они који су зарадили довољно и за своје праунуке имају срца и душе да некога оставе и без насушне коре хљеба?

Све који чине зло својима ближњима, без обзира које су вјере, нације или партије, подсјећамо на ријечи Његошевог Владике Данила: ”Крв је људска (х)рана наопака, на нос вам је почела скакати; препунисте мјешину гријеха!”. Злочињење никад никоме добра није донијело. Одвратите се од зла и чините добро да примите благослов Божији и добар спомен међу људима. Не заборавите да је ово слободан народ, а не ”стока грдна, добре душе кад јој ребра пучу”.

Онима, пак, који страдају на правди Бога, због своје слободне ријечи и храброг исповиједања вјере, понављамо Спаситељеве ријечи: ”Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.” (Лк. 12, 32) и ”Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.” (Мт. 5, 10-12).

Бог је човјека створио слободног и никаква сила земаљска му слободу узети не може и неће. Никад и нигдје.