Фото: pravoslavie.ru

Од Париза, где у највећим парохијама хиљаде верника учествују у прослављању Божића, до Амстердама, Брисела, Антверпена, Луксембурга, Стразбура, где се тај броји мери стотинама, па до мањих парохија, где и нема сталног свештеника, широм Епархије западноевропске прославља се празник Христовог рођења, ништа мање свечано него у матици. У ове празничне дане труде се да богослужења организују и у местима где има мало наших исељеника и где и нема сталног свештеника, па им као помоћ долазе и свештеници и појци из матице. Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) божићну литургију служи у Паризу, где је и седиште епархије на чијем је челу.

На почетку разговора за „Политику” пред овај велики хришћански празник поручује да данашњи, као и први хришћани, у Христовом рођењу и доласку на свет виде „једино ново под сунцем ”: Бога који постаје човек, који је за верујуће „дрво живота” и „сунце правде” које нас својим пламом вечно радује.

– Након бурног 20. века којим су протутњале различите тоталитарне идеологије, наш и други православни народи изашли су пробуђене вере, жедни слободе и у потрази за праведнијим друштвеним системом. Свака епоха има своја искушења, па тако и наш 21. век, где свудаприсутна средства комуникације, први пут у историји човечанства на планетарном нивоу, намећу сличне потрошачке и врло приземне вредности. То све јесте изазов, али за нас хришћане пут или повратак је један, ка Христу, кроз поприште вере, врлина, љубави и праштања, где Божја помоћ неће изостати – каже владика Лука.

Одакле је почела да се шири мисија СПЦ у овом делу Европе?

Пре 70 година основане су парохије у Паризу и у Валмону, малом рударском месту на североистоку Француске. Њих је опслуживао свештеник Владимир Гарић, и сам припадник краљевске војске, избегао у Француску. Вредна спомена је и импровизована православна капела у ратном логору крај Стразбура, коју су Срби заробљеници украсили фрескама и оне се и данас могу видети. Наша мисија започиње у срцима српских исељеника за које је православна вера средишња животна вредност и истинита спона са Богом и са другим људима. Године 1969. основана је Епархија западноевропска, на челу са садашњим владиком шабачким Лаврентијем, који је као човек оставио неизбрисив траг на наше суседе, западне хришћане.

Имате много клирика који су из редова домаћег становништва. Откуда то интересовање Европљана из традиционално католичких, односно секуларних земаља за православље?

У нашој епархији има 25 свештеника Западноевропљана и тридесетак богослужбених места, на којима они служе на својим језицима. Сусрет владике Лаврентија са Србима и Шпанцима, студентима на париској богословској школи Светог Сергија, протекао је толико срдачно да је већ следеће недеље служена литургија у Барселони, пре тачно тридесет година. Монаси манастира Лектур на југозападу Француске пришли су нам кроз контакте са садашњим владиком крушевачким Давидом и деканом Института Светог Сергија оцем Николом Црнокраком. Повећа група Француза придружила нам се кроз друговање са рано преминулим париским свештеником оцем Јованом Георгиевским и захваљујући раду комисије предвођене владиком Атанасијем Јевтићем. Чини ми се да су кроз ове сусрете наши Западноевропљани осетили да, упркос српским различитостима и манама, живимо и радимо саборно и тимски и да ће своје место међу нама и они наћи.

Да ли свештеници Епархије западноевропске и даље обилазе заточене у Хагу или оне који одслужују казну у некој од земаља на територији ваше епархије?

Ратна трагедија деведесетих година болна је рана за све народе бивше Југославије. И данас, више од 20 година након тих страхота, теме рата и суђења за ратне злочине осетљиве су и због политичких последица и због њиховог коришћења не само у информативне, већ и у пропагандне сврхе, али је ова тема осетљива и болна, надасве због појединачних страдања и патње који још погађају немали број људи. Наша епархија труди се да приступи сваком појединачно, са свим специфичностима, да пружи утеху и помогне колико је могуће и изнад свега да проповеда правду и суд Царства небеског. Наш свештеник Војислав Билбија из Ротердама има службу духовника при притворској јединици Трибунала и редовно посећује заточенике. И ја одем једном годишње, а у посету по потреби долазе и други свештеници. Многи од затвореника финансијски су у врло оскудној ситуацији и за њих се сакупља новчана помоћ. Тај новац им служи да телефонирају ближњима, да купе свакодневне потрепштине. Међутим, још је битније наше присуство и спремност да ослушнемо дубинске потребе ових људи у изолацији.

Колико манастира има у вашој епархији и колико монаштва?

Три манастира су у Француској и одскора један у Холандији. У Шпанији, на северу Каталоније, припремамо место за манастирски живот наша четири шпанска монаха који тренутно помажу тамошњим парохијама. У Гаскоњи, јужно од града Бордоа, је манастир Лектур где су монаси Французи. Баве се иконописом и издаваштвом, а старају се и о пет франкофоних парохија у околини. Монахиње из манастира Боа Салер у области реке Лоаре већином су јужноамеричког порекла. Производе свеће за богослужење и за декоративну употребу, као и лековите препарате. Трећи манастир је у Бургундији, основао га је Француз, монах Лука. Као академски сликар заинтересовао се за иконе и најпре у Паризу руководио иконописачком радионицом, коју је, када се повукао у монаштво, пренео у манастир. Његово дело сада наставља наша монахиња Ефимија.

Неке од земаља у саставу Епархије западноевропске изразито су секуларне, попут Француске. На који начин су регулисани односи западних држава и цркве?

У земљама у којима делујемо ослобођени смо свих пореза – пореза на земљиште и на приходе од богослужења, од продаје свећа… Људима који донирају новац црквама омогућене су пореске олакшице. У Француској и Шпанији порески обвезник добије повраћај у висини од 66 одсто од донације. У Белгији и Луксембургу држава свештеницима покрива бруто плату и трошкове станарине, а сличан закон постоји и у француском Алзасу. Холандија свештеницима даје хонораре за обилазак болница и затвора. Све ове државе изразито су секуларне и притом законски афирмишу значај вере у сферама људског духа, као и историјско и културно место црквених објеката.