Два телеграма откривају све: Објављени докази да је у Хрватској почињен геноцид над Србима

Телеграми којима се у логор почетком 1941. године упућују седамдесетпетогодишња Јеврејка и српски дечак сведоче о неспорном геноциду који се десио на територији Независне Државе Хрватске, каже за Спутњик виши кустос Музеја жртава геноцида Јасмина Тутуновић Трифунов.

У дану када се навршава 28 година од почетка специјалне операције „Олуја“ током које је из Српске крајине протерано 250.000 Срба, а 2.000 је убијено или нестало и када се обележава 82 године од страдања Срба у Пребиловцима 1941. године, Музеј жртава геноцида је од Историјског музеја Србије добио 100 телеграма и три пријаве усташких надзорних служби које сведоче о приликама у сабирним центрима и логорима, као и о ситуацији на простору Независне Државе Хрватске (НДХ) током Другог светског рата.

Телеграми усташке надзорне службе

Десет телеграма је послато из концентрационог логора Јасеновац, а остало из сабирних центара из којих су логораши довођени.

Реч је о аутентичним документима које је Историјски музеј Србије откупио 2009. године од некадашњег сарадника Музеја Душана Витаса и којима је употпуњена збирка Музеја жртава геноцида.

„Телеграми усташке надзорне службе односе се на успостављање логора широм територије НДХ и сабиралишта у функцији логора. Поред оних који се односе на логор Јасеновац, симбол страдања цивилног становништва у Другом светском рату, налазе се и телеграми који се односе на сабирне логоре попут Ђакова, Горње Ријеке, Славонске Пожеге који су били у функцији сабиралишта. Одатле су Јевреје депортовали у Аушвиц, а Србе у Јасеновац“, објашњава Јасмина Тутуновић Трифунов.
Као неспорни доказ о извршеном геноциду над Србима на територији НДХ, Тутуновић Трифунов наводи два телеграма који сведоче о томе да су у логор одвођени и стари и деца упркос свим међународним конвенцијама које су тада постојале, по којима најстарије становништво и деца не могу бити ратни и војни непријатељи, већ само цивилне жртве.
„Дуго се бавим темом страдања цивилног становништва, пре свега страдањем деце на територији читаве Југославије, мада се највећи део грађе, која ми је пролазила кроз руке, односи на простор НДХ, и увек сам се питала ко може да убије дете, ко може да упери пушку у то невино створење. Грађа коју сам испитивала и која личи на ове телеграме доводила ме је до тога да се запитам које идеологије могу да доведу до тога“, каже саговорница Спутњика.

Масакри цивилног становништва

Она напомиње да се телеграми односе на 1941. годину:

„Још је трајао априлски рат у Југославији, који је почео после бомбардовања, а већ 10. априла је проглашена НДХ. Из дана у дан су доношене законске одредбе, прописи, наредбе који су онемогућавали опстанак српског становништва. Већ првих дана по проглашењу НДХ почео је стравичан терор над српским становништвом, велики покољи попут оног у Гудовцу, а малтене се још није успоставила држава.“

Оно што тај период повезује са данашњим даном, када се навршава 28 година од почетка операције „Олуја“, јесу, примећује Тутуновић Трифунов, непрегледне колоне избеглица које су долазиле преко Дрине или из Срема:

„Чак и групе, чије исељавање су заједно организовале немачка окупациона војска и НДХ, пролазиле су кроз стравичан терор. Нису могли да се пребаце преко Дрине у Србију. Вршени су масакри жена, деце, старих људи. Они који су успели да побегну, нашли су спас у окупираној Србији. Србија се суочила са великим бројем избегличке деце. Родитељи су им или убијени или су се изгубили па су деца лутала по шуми или просила по градовима. После су одрастали у домовима, сиротиштима.“

Много деце је, напомиње кустос Музеја жртава геноцида, пронађено на згариштима кућа на територији НДХ, сакривених у шипражју, које су партизани повели са собом:
„То су била јако мала деца, бебе. Одрастали су у партизанским болницима и јединицама. Они мало старији од 12,13 и 14 година били су најмлађи партизански борци и знали су понешто да кажу о себи, али су гинули упоредо са војницима. Велика је трагедија губљење идентитета тих најмлађих. Деца, коју је спасила Диана Будисављевић и која су током лета 1942. преузета из Јасеновца, била су пописана током транспорта – именом и презименом. Али имамо велики проблем са најмлађима, јер ми на списковима имамо бебе од једног дана које су рођене у логору или транспорту. Они тешко да ће сазнати о себи, ко су, чији су и одакле су. То је болна истина и карактеристика свих тих избегличких колона и страдања која су непрекидно понављају.“

Избеглице из „Олује“

Директорка Историјског музеја Србије Душица Бојић каже да су намерно одабрали дан када је пре 28 година почела „Олуја“, за примопредају предмета који сведоче о страдању Срба:
„Ја сам тада била руководилац Документационог центра за избеглице у Србији и била сам шест дана на граници у Сремској Рачи. Дочекивала сам избеглице, прикупљала документацију, узимала изјаве, била са њима. То је један од најмучнијих тренутака у мом раду као историчара. У мају је пала Славонија. ‘Олуји’ је претходио ‘Бљесак’ и у пар месеци комплетно је очишћен простор Хрватске где су живели Срби.“

Шест дана је Душица Бојић провела дочекујући избеглице по двадесет сати дневно:

„Језиво је било видети трактор и на њему бицикл, канта, ашов – све оно што је неко стигао да покупи из дворишта. Бескрајна колона возила. Деца од десетак година за воланом аутомобила. Последњи који је ушао и кога сам ја сачекала био је дека са коњским колима. На колима сено, а на врх сена бака завијена црном марамом. Ништа нису имали, осим гомиле сена за коња.“

Најважније је било, наводи Бојић, да бебе које су се родиле те ноћи и дан пре, извуку из колоне, окупају.

„Месец дана након тога, они који су били заробљени и остали у касарни, изашли су. Дочекали смо и њих. Били смо на нишану, нисмо знали да ли ћемо на граници остати живи или мртви, али морали смо да дочекамо те људе. Биле су и тада две бебе које су се родиле у тој колони, а жене су се похвалиле да су добро прошле на порођајима. Када се у Приједору обележава 28 година од пада Српске крајине и протеривања преко 250.000 Срба са њиховог вековног животног простора, ми смо одлучили на овај начин да то обележимо у Београду.“

Данашњим потписивањем уговора о размени грађе и поклону између Историјског музеја Србије, Музеја жртава геноцида и Фондације Музеја жртава геноцида, Историјски музеј је обогаћен уступањем 70 фотографија и докумената из Првог светског рата и међуратног периода и бисти Станоја Главаша и Васе Чарапића.