ДВА ИЗВОРА ПРЕТЊЕ ПО СРПСКИ НАРОД: НАТО и вехабијски покрет
Фото: in4s.net
Након што је српска влада у септембру 2015. потписала споразум са НАТО „О логистичкој подршци“ (а који је почетком 2016. ратификовала Скупштина и потписао председник Т. Николић), српски народ, разбијен на разне државне формације на постјугословенском простору, а пре свега у Републици Српској, нашао се у ситуацији која потенцијално је гора од оних за време Првог и Другог светског рата, што критично доводи у питање његов опстанак.
Два су извора претње: НАТО и вехабијски покрет, с тим што вехабијски покрет представља ударну пешадију за остварење геополитичких циљева америчке администрације.
Почнимо од друге претње. Током више векова Муслимани на Балкану били су следбеници најраспрострањенијег и најумеренијег Ханефијског мезхеба, учења који је у Отоманској империји имао званични државни статус. Међутим, на прелому између 20. и 21. века балкански мезхебски ислам, који је представљао бастион од екстремних исламистичких процеса, напао је вехабијски вирус, уз великодушну саудијску финансијску помоћ и америчку војно-логистичку подршку.
Терен је благовремено био припреман – Саудијска Арабија је стекла богато искуство јер је раније финансирала, продрла и јачала свој утицај међу екстремним сунитским исламистима у Авганистану. После искуства у Авганистану, рад на стварању терористичко-диверзантских исламистичких групација, као ударне пешадије за вођење рата против православног живља на Балкану, постао је више техничка ствар.
Деловањем више фактора у Босни су успели створити базу и ујединити екстремне суните и светску исламску терористичку мрежу. Са овог бојног поља, обучене и организоване екстремистичке исламске групације свих фела, спремне су да своје бојовнике пошаљу у разне регионе по свету (као нпр. у Украјину и Кавказ, на прву линију). Утицајни вехабија Ахмед ибн Нафија из Меке пре почетка рата у БиХ изјавио је: „Ми се ослањамо на вас. Пред нама је успостављање калифата на Балкану, јер је то пут ка освајању Европе. Сваки имам у нашим државама, а пре свега у Турској, спреман је да помогне. Знајте, према томе, браћо, да време ради за нас. Хајде да помогнемо нашој браћи која се боре за свету ствар на Балкану…“.
Лидер Странке демократске акције Алија Изетбеговић и његов тим – Харис Силајџић, Хасан Ченгић, Омер Бехмен и Бакир Изебеговић (Алијин син) – отворили су пут да екстремни ислам уђе у Босну и Херцеговину.
Прво, џихадистима се у БиХ отворила Зелена трансверзала преко активности Мустафе Церића, „омиљеног имама у СДА“, који је, након што је, у јесен 1992. године, постао реис, као специјални представник од исламских земаља тражио подршку за босански џихад. Друго, бојовници-плаћеници, који су чинили субнационалну оперативно способну борбену групу, за реализацију систематских диверзантско-терористичких операција, пребачени су из Саудијске Арабије, Јордана, Сирије, Пакистана и других земаља. На тој основи 1993. године формирана је јединица Ел Муџахедин која је дејствовала као посебна ратна јединица или као јединица у саставу Армије БиХ. Методи дејства јединице Ел Муџахедин били су насиље, терор, тероризам и етничко чишћење.
Екстремни исламисти – вехабије, који су након рата у БиХ остали на том подручју, и дан данас се налазе у 17 општина (или 28 насеља) Федерације БиХ: Зеници, Жепчи, Завидовићима, Маглају, Тешњу, Грачаници, Калесији, Сребренику, Живиницама, Бихаћу, Цазину, Великој Кладуши, Травнику, Доњем Вакуфу, Илиџи, Хаџићима и Горажду. Они чине својеврсну „мрежу екстериторијалних села“ у којима се укоренила идеологија екстремног ислама (вехабизма) и налазе се у тешко доступним планинским деловима у којима функционишу и кампови за обуку бојовника. На тој територији постоји невидљив систем „скенирања“ сваког незнанца, нека врста „контролних пунктова“ у ком учествује и само локално становништво.
Тако је, нпр. главни лидер вехабија у БиХ, имам Нусрет Имамовић (из Горње Бочиње у општини Маглај), прешао традиционални пут од припадника одреда Ел Муџахедин, ратовао на првој линији фронта против Срба, а након завршетка рата завршио је факултет за Шеријатско право у УАЕ. По повратку у БиХ постао је везивна карика између аустријског (бечког) и балканског вехабијског центра. Као један од команданата Фронта ан Нусра, од 2013. године, ратује у Сирији.
У последње време, диверсификује се начин ширења екстремистичких исламских праваца. Посебно расте степен независне активности илегалних група које не контролишу ни централне, као ни религиозне власти. Проповедници из арапских земаља, без одобрења Исламске заједнице БиХ, на територији Федерације БиХ, формирали су 63 самостална џемата. Они су регистровани као удружења грађана, због чега их Исламска заједница БиХ не може контролисати. На тај начин се, на политичко-социјалној сцени БиХ појавио још један екстремни и утицајни фактор у виду самозваних џемата. Разне процене говоре да у БиХ тренутно има око 100 хиљада вехабија од којих је 5 хиљада у стању да одмах „узме оружје“. Последњих година је, управо „бела Ал каида“, на глобалном нивоу и на територији Европе створила највећи број међусобно повезаних терористичких група.
Међутим, свака мрежа мора да има свој организационо-мобилизациони центар. Да би се појавила, унапред су морали да буду обезбеђени услови. Пре рата у Сарајеву је живело око 40 одсто Муслимана, 33 одсто Срба и 12 одсто Хрвата. Од 150 хиљада Срба само у Сарајеву, тренутно на територији Федерације живи само неколико хиљада.
За Србе биланс западне „демократизујуће интервенције“ изгледа овако: у Сарајеву ништа више није српско, али се зато на сваком кораку могу видети муслиманско-бошњачка симболика и вехабијско-шеријатске патроле. У Сарајеву се налази џамија Краљ Фахд која има екстериторијални статус, прецизније то је дипломатско-конзуларно представништво Саудијске Арабије. То значи да закони БиХ не важе на њеној територији, а полиција и судски органи тамо немају приступ.
Треба истаћи да се стратешки, координациони, логистички и финансијски центар за вехабијску делатност налази ван граница БиХ и то у Бечу у џамији Сахаб. За „босански правац“ одговоран је хафиз Мухамед Порча који се налази на челу организације „Унија џемата“.
Преко БиХ шири се међународна џихадистичка мрежа – чији је један од основних задатака врбовање и убацивање бојовника на Блиски Исток као и пузајуће јачање на терену – посебно у БиХ, РС, Србији и Црној Гори. Све присутнији салафисти су најдиректније реисламизовали око 10 одсто Муслимана на Балкану (то је око 500 хиљада људи махом Бошњака и Албанаца).
Опасност се Републици Српској први пут у историји прикрада и са друге стране. Влада Србије потписала је споразум са Организацијом НАТО о логистичкој подршци. Базу, основу, без које би споразум о логистичкој подршци био немогућ, представља у ствари “Споразум о унапређењу сарадње и статусу снага у оквиру Програма Партнерство за мир” – Споразум ПфП/СОФА (Status of Forces Agreement, SOFA), потписан у јануару 2014. године, ратификован у јулу 2015. године. Србија мора сваку информацију да размењује са НАТО пактом. Узгред, то је толико висок степен „сарадње“ да само чланство у алијанси и није неопходно – од сад ће формални улазак Србије у НАТО имати више психолошки него практички значај.
На путу пуноправног чланства у НАТО, БиХ има пуну подршку САД и Турске. Као противтежу, председник РС Милорад Додик изјавио је да поводом тих планова у Републици Српској треба да буде одржан референдум.
НАТО је заинтересован за низ „локација“ и инсистира да имовина Републике Српске и Федерације БиХ пређе у власништво „државног савеза БиХ2. НАТО пакт је заинтересован да добије базу у Бања Луци – а високи званичници НАТО посебну пажњу приликом својих посета поклањају касарни Козара која има укупно 22 објекта. НАТО жели да све то има у свом поседу. Пре тога је, по утврђеној шеми, била ликвидирана Војска Републике Српске (званично 1. јануара 2006. г.). Оружје је било предато „под заједничку контролу“ а „вишак наоружања2 уништен, тако да више ништа и нико не смета успостављању НАТО контроле над тим делом Европе.
У БиХ функционише ратни штаб НАТО (у Сарајеву, Камп Бутмир) који је оперативно повезан са „Командом здружених снага у Напуљу“. Тренутно снаге ЕУФОР (7 хиљада људи) раде под патронатом НАТО и у складу са Аранжманом „Берлин плус“. Начелник генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић на недавном сусрету са начелником Здруженог штаба Оружаних снага БиХ генерал-мајором Антом Јелићем, понудио је БиХ „могућности које имају АБХО-центар у Крушевцу, Војна академија и база Југ ради припреме мировних мисиј“. Сарадња са Центром за обуку за операције подршке миру (ПСОТЦ) реализује се до нивоа размене инструктора.
Дакле, Република Српска се нашла у клештима. Од стране ФБиХ – НАТО пакта и вехабија, од стране Србија-НАТО. Терористичка вехабијска фаланга „први је пешадијски борбени ешалон“ НАТО (као на Косову и Сирији) који обуку и финансијска средства добија споља, а представља средство за претњу и напад на Републику Српску. Међутим, Срби „са оне стране Дрине“ током читаве своје историје увек су офанзиву очекивали са Запада. Сада више немају позадину. Потписани Споразум између Србије и НАТО омогућује овој алијанси да на територији Србије направи своје базе и ратне штабове, што се до сад никада у историји није догодило. То су „иновациона стратешка клешта“ или преломни моменат.
Ако најновији Споразуми са НАТО у пуној мери заживе Србија, чак и ако би то пожелела, више неће моћи да пружи помоћ РС (у случају покушаја насилне смене режима, терористичких напада и сл.). Али, и не само то. У случају „ванредне ситуације2 и жеље да се Србија на било који догађај у РС одазове, НАТО има могућност и инструменте да се умеша и „реши ситуацију“, вероватно и уз гоњење „непожељних“.
Новонастала ситуација садржи критичну претњу за фактичко постојање државе Републике Српске и на најозбиљнији начин Србију лишава суверенитета, све до његовог поништења. Уместо поништења – не само наводне неутралности, већ и самог српског државног и народног суверенитета, време је, већ сад, да се детаљно и јавно преиспитају и пониште управо последњи споразуми са НАТО. Док стварно не буде прекасно.
