„Ко има силу узима силом, ко нема силу узима памећу.“

Кинеска народна пословица

На фотографији тенкови на Тјенанмену и онај један демонстрант који их зауставља. Испод фотографије коментар: „Да ли знате који догађај је обележила ова чувена фотографија направљена пре тачно 30 година? Колико мислите да су ствари данас другачије?“. Објављено на званичном налогу америчке амбасаде на Твитеру. Истог дана када и велики број чланака и прилога, у сличном тону, и то у водећим америчким медијима.

Порука је јасна: Кина није демократска држава! Руководство угњетава народ! Такав приступ није био уочљив током претходних годишњица протеста на централном пекиншком тргу. И пре десет, и пре двадесет година, Кина је антиципирана као велико тржиште, велика шанса за зараду. Данас је у Вашингтону схватају као најозбиљнију претњу.

Листа проблематичних

За то време, на другом крају Евроазије — Црна Гора је ушла у НАТО!

„Ни мање земље, ни веће жртве. Поново смо део глобалне политике. Више се о нама неће одлучивати иза наших леђа“, изјавио је тим поводом премијер Црне Горе Душко Марковић.

Међутим, годину дана касније, Црна Гора се нашла у другачијем друштву, на својеврсној „листи проблематичних“ заједно са: Пакистаном, Таџикистаном, Малдивима, Лаосом, Монголијом, Џибутијем и Киргистаном. Разлог: позајмљивали су новац од кинеских кредитора, који сада не могу да врате. Кинези су у Црној Гори, а Кина је претња безбедности САД.

Према студији вашингтонског Центра за глобални развој наведених осам држава се налазе у „дужничкој замци“. Британски медији спекулишу да је Таџикистану још 2011. године део дуга отписан, тако што су Кини уступили 1158 квадратних километара своје територије у граничном подручју. У врлетима Памира. Отприлике, то је територија величине Подунавског округа. Што је уједно и 1 одсто територије Таџикистана.

Трампа са Таџикистаном

Шеф таџикистанске дипломатије бранио је овај споразум, рекавши да то износи свега 5,5 одсто од онога што су Кинези захтевали. Испада да је кинеска амбиција била ширење на петину Таџикистана. Опозицију ови аргументи нису убедили, као ни било кога на Западу. Тврди се да је по среди трампа: територија, за отпис дела главнице дуга.

Кинези су највећи, а може се донекле рећи и да су једини стратешки инвеститори у том делу света. У Таџикистану инвестирају у секторима енергетике и инфраструктуре, што је саставни део амбициозне иницијативе „Појас и пут“. САД и западноевропске земље подозриво гледају на ширење утицаја Кине.

Црвена лампица

„Случај из Таџикистана“ упалио је „црвену лампицу“. Отуда и помно праћење кинеских корака у међународној арени. Отуда и истраживање Центра за глобални развој. Јер, дешава се да Кинези пласирају финансијска средства за инфраструктурне пројекте, иако није сигурно да ће ти пројекти доносити прилив, нити утицати на повећавање конкурентности и перформанси државе која се задужује.

Са једне стране је питање: зашто то Кинези раде? Шта је позадина свега? Са друге: шта се дешава са земљама које не могу да враћају кредите Кини?

Утисак западних аналитичара је да Кинези тачно знају шта раде, те да се осигуравају колатералима — чврстим инструментима обезбеђења кредита: ко не може да врати у новцу, вратиће у „натури“. Тако у „кинеске руке“ падају луке, аеродроми, ауто-путеви, железнице, рудници. Или — територије за прављење морнаричких база, као у Џибутију.

Зајам за Бар-Бољаре

Црна Гора је на листи због ауто-пута од Бара до Бољара. Тачније — због зајма који је узела од кинеске „Ексим банке“ за изградњу ове саобраћајнице. Трошкови изградње процењени су на 1,3 милијарде евра. Што, иначе, Црна Гора потроши на јавне набавке за три године. Државни дуг је због тога повећан за петину — са 63 на 80 одсто. Уз тенденцију даљег раста. Иако је у међувремену црногорска Влада повећала порезе, редуковала запошљавања у јавном сектору и скресала поједина социјална давања.

То је забрињавајуће и за ММФ, који је у дипломатском тону саопштио да се „даља задуживања не могу приуштити“. У пренесеном значењу ово гласи: обустављајте работу и излазите из аранжмана са Кинезима.

Куда води овај пут

Е сада, то је лако рећи, али и тешко извести. Прво, обустављање би значило да Црној Гори остаје „ауто-пут до пола“. Уз дуг за већ повучена средства, подразумева се — са каматом. Осташе и без пута и без пара. Чему ће то изграђено „до пола“ служити?

Друго, ако је пракса да се кинески кредити осигуравају колатералима, онда постоје и одређени инструменти обезбеђења и у овом случају. Чиме је Мило Ђукановић гарантовао враћање позајмљеног, ако ствари крену у нежељеном смеру? Да Кинезима уступи део територије, као Таџикистанци — не може. Мада би им радо препустио општину Тузи. Лакше би му пало да се граничи са Кинезима, него са Албанцима. Дошао рачун на наплату — у Тузима траже оно што мисле да им припада. Нису ваљда бадава увек били у првим редовима, од референдума, до кампање за НАТО? Луку Бар? Железницу? Милијарду и кусур евра није лако вратити, не могу то тек тако учинити ни далеко богатије земље.

Генерали после банкара

Опет, није лако ни оглушити се на поруку ММФ-а. После банкара долазе генерали, то је ваљда свима јасно. Ово је прво упозорење, следеће ће бити саопштено непријатнијим тоном. И то од стране НАТО. Или од стране ЕУ.

За НАТО је ширење кинеског утицаја у западној Евроазији — ноћна мора. Колатерали о којима се говори — опасност стратешког карактера. Зато се твитовима оглашава и америчка амбасада, подсећајући како у Кини нема слободе. Као и за ЕУ, која континуирано повећава издвајања за борбу против „чинфлуенса“. У том контексту ни разматрано јавно-приватно партнерство није решење.

Ако се Кинезима остави ауто-пут на управљање наредних 30 година, а да би вратили инвестирано, само се шири простор за долазак нових кинеских компанија. Где је ауто-пут ту су и плацеви, бензинске пумпе, хотели и ко зна шта још. У тој варијанти Кинези остају у Црној Гори још три деценије, а за то време „ко жив, ко мртав.“

Ни мање земље ни…

Кинеска народна пословица гласи: „Ко има силу узима силом, ко нема силу узима памећу.“ Паметна стратегија ширења утицаја економском и културном дипломатијом, уз подршку капиталним инвестицијама у циљаним секторима — доноси резултате. Овакав приступ почиње да прави велике проблеме за САД, па чак и у државама-чланицама НАТО. Војна премоћ у таквим случајевима нема пресудну улогу.

Црна Гора је постала део глобалне политике, речи Душка Марковића се обистинише, али је повод другачији од очекиваног. Ни мање земље, ни већег проблема за НАТО.