Душан Опачић: Одговор непознатом новинару Новаку и познатом листу „Политика“

Поводом текста „Страни интерес и домаћи протести“, објављеног 10. јула 2025. године на насловној страници дневног листа Политика (на Интернету: https://www.politika.rs/scc/clanak/686399/strani-interes-i-domaci-protesti ), сматрам нужним да изнесем неколико чињеница, као и лични осврт на овај, најблаже речено, површан и тенденциозан прилог.

Објављивање текстова под псеудонимом није ни страно ни забрањено у новинарству, али дневни лист са дугом традицијом попут Политике себи не би смео да дозволи да овакав текст објави на насловној страни. Наиме, у овом случају Политика је дозволила себи луксуз да на ударном месту пласира јефтини политички памфлет против Русије, против проруских медија, и против оних који мисле другачије од званичне али и мањинске евроатлантски оријентисане линије. И сасвим је јасно да је овај памфлет усмерен на оживљавање пројекта Јадар, у нади да ће овим нападима на Русију, Запад активније почети да реализује овај пројекат

Непознати новинар «Драган Новак» своје тезе базира на паушалним проценама, сензационалистичком тумачењу присуства Русије у медијском простору и готово комичној демонизацији појединаца и редакција које се усуђују да заступају национални интерес, независност и алтернативу погубном курсу ка западној економској и политичкој зависности.

Посебно је проблематично прозивање читавог низа медија, без икаквог нивоа медијске анализе или разликовања. Портали News Front и Russia Beyond практично и немају утицај на српску јавност и ретко се баве локалним темама попут екологије, протеста или литијума. Њихово наводно политичко деловање у Србији више је производ маште непознатог господина Новака него чињеничног стања на терену. Са друге стране, РТ представља озбиљну интернационалну медијску кућу, чији новинари раде професионално, одговорно, и у складу са етичким стандардима. Претварање РТ-а у медијског монструма у овом тексту „Непознати новинар господин Новак“ има задатак да припреми терен за гушење алтернативног мишљења, у страху од професионалног и кредибилног новинарства.

Што се тиче домаћих медија, сајт Националист готово да се изјашњавао против «Рио Тинта» а не против литијума, а портал Правда је познат по томе да објављује разноврсне садржаје, укључујући вести са свих страна политичког спектра. Њихово навођење као „пропагандних средстава“, само зато што не прате строго западну агенду, још је један пример произвољности и медијске дискредитације без икакве стварне основе. Лично, не видим никакву заверу поменутих сајтова, да преко њих Руси руше евроинтеграције Србије, па и власт у Србији, као што је аутор текста оптужио без икаквих доказа, јер свакако је легитимно да њихова уређивачка политика буде анти-ЕУ и русофилска.

Посебно је занимљиво преувеличавање улоге Млађана Ђорђевића, човека који већ годинама на политичкој маргини, и који, упркос повременим јавним иступима, ни издалека нема утицај који му „Новак“ приписује. Изгледа да је било потребно пронаћи „локалног негативца“ које ће се вештачки повезати са наводном „руском мрежом“ како би се створила сензационалистичка конструкција о завери против европске Србије. Таква логика је и увреда за читаоце, али и одраз крајње неодговорности у информисању. Да закључимо, господин Ђорђевић нема објективну снагу за креирање јавног мњења у нашој земљи.

Још једна неистинита тврдња у тексту, односи се на наводни став Кремља према експлоатацији литијума. Званични Кремљ се никада није изјаснио по том питању и то с разлогом, јер је у питању ствар искључиво између Србије и западних компанија које желе да копају по нашој земљи, трују нам воду и продају нам причу о „зеленој енергији“ док зарађују милијарде.

Поставља се логично питање, да ли је овај текст заправо напад на српску спољну политику и наше историјско савезништво и садашње стратешко партнерство са Русијом? Или је реч о лобирању за дефинитивно окретање Србије Западу, уз медијску припрему јавности и маргинализацију сваког гласа који се томе супротставља?

Кога год оптужимо да стоји иза протеста грађана против ископавања литијума, Запад или Исток, Рокфелера или Бајдена, немачке зелене, руске козаке или ванземаљце, чињеница је да огроман број наших грађана не жели ископавање литијума. Па чак и за велики број припадника и гласача владајућих странака ископавање литијума није прихватљиво. Да би ЕУ заштитила своју животну средину, Србија треба да се жртвује и уништи сопствену животну средину. И то не у пустињским пределима, као у Чилеу и Аустралији, него у зеленом срцу Србије. Тако да могу да закључим да писац овог опскурног памфелета лобира за Рио Тинто и здраву животну средину ЕУ, а не за интересе Србије.

Управо зато, уместо да се бави „непознатим новинаром Новаком“ и лажним наративима, Политици би боље пристајало да се врати основама новинарског позива, тражењу истине, провереним изворима и поштовању интелигенције својих читалаца. Јер све друго, попут овог текста, остаје у домену наручених политичких памфлета, и као такво, дубоко је испод нивоа новинарске и уредничке етике једног листа са тако дугом традицијом.

Осим ако Политика није одлучила да текстом пошаље оправдање Западу што пројекат Јадар још није стартовао. У стилу: „Ми бисмо, часна реч, све ископали и спаковали у камион за ЕУ, али нам зли руски експоненти стално бацају клипове у точкове и минирају просперитет, па не можемо од њих да дођемо до наше светле, литијумом осветљене будућности.“

А Руси? Њима је вероватно све ово смешно, неће се наљутити због једног несташлука најпознатијег дневника и најнепознатијег новинара. Навикли су они на балканске драме, ово им дође као трејлер за нову сезону сапунице „Јадар и предрасуде“, у продукцији Политике и пријатеља.