Драматична сведочења на суђењу за Петровачку цесту: Бол и ратни злочини не застаревају

© Фото : Printscreen/Youtube/RTS

Кад сам дошла у Србију радила сам, копала сам, пола Војводине сам прекопала да бих прехранила децу, иако сам била повређена. Нико ме није питао за све ове године како сам се сналазила нити децу подизала, рекла је на суђењу жена којој су убили мужа на Петровачкој цести, а која је заједно са двоје малолетне деце тада тешко рањена.

У марту је почео главни претрес у предмету ,,Петровачка цеста“ који обухвата догађаје који су се десили на Петровачкој цести код Босанског Петровца и на Приједорској цести код места Сводна у Босни и Херцеговини. Тада су хрватски пилоти прешли у ваздушни простор БиХ да би гађали српске цивиле у избегличкој колони која се повлачила након етничког чишћења у операцији „Олуја“.

Некадашњи судија и председник Документационо-информативног центра „Веритас“ Саво Штрбац каже за Спутњик да је он тада на неки начин био изабран да води колону избеглица од Петровца према Бањалуци, те да и он читаво суђење емотивно доживљава. Све ове године је, како каже, остао у контакту са породицама погинулих и рањенима.

Сведочења преживелих

Данас су сведочили рањени и преживели, а Штрбац каже да има још сведока из те прве категорије, попут породице Дрча.

„Тај човек је на Петровачкој цести изгубио и сина и мајку и сестру, док је сам тешко рањен. Он и његова жена, као и многи крајишки Срби који су остали без својих огњишта, живе сада у иностранству и јако је тешко довести их на сведочење“, објашњава наш саговорник.

Њима се, каже, не може послати обичан судски позив, већ се мора видети када њима одговара да допутују.

„Породицу Дрча сам видео и сад седмог августа на годишњицу на Петровачкој цести. Прилазећи крсту, на 100 или 200 метара од мене зачуо сам мушко јаукање. То је био тај исти човек који је изгубио и сина и мајку и сестру. Страшно је било гледати и слушати то. Поред је био и човек који је изгубио двоје деце. Чак и након толико година, те сцене су и даље застрашујуће“, наводи Штрбац.

Међу убијенима је било четворо деце и девојка од 20 година у другом стању, а преостале жртве су били старци, људи који су бежали са својим породицама. Жртава је, наравно, било много више, али оне нису још све евидентиране. Од како је почело суђење, дешавало се да су се људи за које се уопште није ни знало, а који су чули за поступак у медијима, јављали јер су и они или неко њихов били жртве овог стравичног злочина.

„Ведрана Стијеља је тада изгубила мужа и свекра, а сама је повређена у осмом месецу трудноће, као и њена трогодишња ћеркица. Крајем истог месеца породила се у новосадској болници, родила је девојчицу Тању која је порасла у дивну младу жену, али, нажалост, Ведрана је умрла само неколико минута након порођаја. Конзилијум лекара је закључио да је узрок њене смрти био шок.“

Та колона избеглица била је непрекидна, каже Штрбац, најдужа после Другог светског рата. Протезала се од Книна до Београда, једним краком до Приштине, другим до Суботице. Ипак, Хрвати су у својим извештајима написали да је њихова мисија била успешна, те да су на Петровачкој цести уништили један тенк и тиме успорили колону. Други дан кад су гађали Приједорску цесту, навели су да је погођено војно возило, такође успоривши колону. За оне који не знају, Штрбац подсећа да се ове колоне деце, стараца и људи нису кретале ка Хрватској, него од ње, бежећи да сачувају живу главу.

Четворица оптужених

Четворица оптужених пилота били су официри ЈНА и сви су били оспособљени да управљају авионима. Њима се не суди за сам лет, објашњава Штрбац, већ по командној одговорности – двојица оптужених су били команданти база, а двојица команданти ескадрила. Они сви изнад њих у том командном ланцу помрли су до сада.

Поред сведочења, Штрбац каже да постоје и материјални докази у виду записника о догађају и са увиђаја . На терену су тада биле и цивилна и војна полиција, излазили су стручњаци, а постоји и видео запис.

„Није свеједно подићи било коју летелицу, а камоли један МиГ-21 који је у то време био нешто најјаче што смо имали на овим просторима. Када је реч о командној одговорности, ту је и министар одбране, ту је и председник државе, ту је и командант ратног ваздухопловства, као и други. Неки од њих су били живи када је ова истрага почела, али сада више нису и мртвима се не суди. Њима ће судити само историја. Она то може, а ја верујем и да хоће“, категоричан је саговорник Спутњика.

Суд у Сарајеву такође води већ 25 година истрагу за злочин на Петровачкој цести, будући да се десио на територији Босне и Херцеговине. Штрбац каже да су са њима сарађивали дуго, да су им достављали материјалне доказе и представљали спону са персоналним доказима, али да није вредело.

„Из Сарајева увек стиже исти одговор: сваке године пошаљемо упит пред годишњицу и они нам лепо, писмено, веома културно и учтиво кажу да „само што нису“ подигли оптужницу. Званичан разлог је тај да они чекају одговор од Хрватске на њихову молбу да им пошаљу имена пилота који су тада пилотирали. Хрвати им та имена, и то сви врло добро знамо, никада неће доставити“, наводи Штрбац.

И даље је тајна ко је управљао тим авионима, што не значи да сутра неће изићи и тај податак на видело. Ако изађе, додаје Штрбац, ти људи се такође могу процесуирати, може се отворити истрага, подићи оптужница и доћи до новог суђења, независно од овог постојећег.