Др Васиљ Јововић открива злоупотребе и неетичност на Филозофском факултету у Никшићу

Др Васиљ Јововић

Др Васиљ Јововић је реаговао приговором поводом рецензија проф. др Невена Будака, пензионера из Хрватске и др Олге Пелцер Вујачић, запослене на Историјском институту у Подгорици, који су именовани да пишу реферате на конкурс за избор у академско звање за области старог и средњег вијека на Филозофском факултету у Никшићу, које су објављене у Bilten-663 Универзитета Црне Горе бр. 663 од 17. децембра 2025. године.

Др Васиљ Јововић је рођен у Никшићу гдје је завршио основну и средњу школу.  Филозофски факултет, одсјек историја – географија завршио је са средњом оцјеном 9,70. Дипломски рад из националне историје средњег вијека „Стефан Душан и грађански ратови у Византији 1341- 1355“ радио је под менторством академика Богумила Храбака и одбранио са оцјеном 10. Магистарске студије уписао је на Филозофском факултету у Новом Саду из области средњег вијека, гдје је и магистрирао 2011. са темом „Балшићи и Котор“ под менторством проф. др Ненада Лемајића. Докторске студије из области средњег вијека уписао је на истом факултету гдје је 2016. одбранио докторску дисертацију под насловом „Средњовјековне историјске теме у периодици на простору Црне Горе 1835-1941. године“ под менторством проф. др Снежане Божанић. Јововић је завршио школу латинске палеографије, дипломатике и архивистике. Васиљ Јововић је учесник бројних научних скупова у земљи и иностранству (Никшић, Цетиње, Подгорица, Котор, Бар, Херцег Нови, Петровац, Бар, Мојковац, Беране, Пљевља, Скадар, Београд, Нови Сад, Ниш, Врање, Требиње, Гацко, Бања Лука). Аутор је монографије о Светом Јовану Владимиру, која је рецензирана од стране еминентних научника из области средњег вијека и чији је издавач Институт за српску културу која је лиценцирана научна институција у Црној Гори. Јововић је објавио 80 научних радова у престижним међународним и домаћим часописима. Аутор је преко 80 стручних радова, дјелова у монографијама, стручних монографија и др.

Васиљ Јововић је радио у Историјском Институту Црне Горе у Подгорици, као професор историје и географије у ЈУ Електро-металуршкој и ЈУ Машинско – металској школи. Положио је стручни испит прописан Правилником о полагању стручног испита наставника, са просјечном оцјеном 5. Од академске 2002/03. године ангажован је хонорарно као асистент сарадник на Филозофском факултету у Никшићу, на одсјеку за историју и географију, на предметима из области старог и средњег вијека. Од 2006. до 2017. године године био је ангажован на Филозофском факултету у Никшићу као сарадник у настави на предметима из области: старог, средњег и новог вијека, на студијском  програму за историју и студијском програму за географију. Од 2006. до 2011. хонорарно је обављао послове библиотекара управника Библиотеке Филозофског факултета. Године 2017. др Васиљу Јововићу је након истека петогодишњег сарадничког уговора уручен отказ. Предходно је два пута конкурисао на екстерни оглас за извођење наставе на предметима из области средњег вијека из којих је и докторирао (Историја Црне Горе до краја XII вијека, Историја Црне Горе од краја XII до краја XV вијека), али је грубо одбијен уз оптужбе да је плагирао дјелове доктората. Предсједник комисије која је писала Извјештај био је Живко Андријашевић. Ти часови су додијељени др Драгутину Паповићу (који је докторирао из области савременог доба, тј. из 20 вијека).

Иако се просвјетна инспекција позитивно изјаснила на приговор Јововића и наложила Филозофском факултету расписивање новог конкурса то није урађено. Андријашевић је послао тужбу Филозофском факултету у Новом Саду да његов докторат није дисертабилан и да је ријеч о плагијату, уз то се лажно представљао као шеф катедре за националну историју (што није  постојало у организационом систему студијског програма и факултета). Етички комитет Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду одбио је његову жалбу и донио Рјешење да није ријеч о плагијату, као и да је тема доктората дисертабилна јер је прошла све инстанце Филозофског факултета и Универзитета у Новом Саду. Такође је Андријашевић тужио Јововића пред Привредним судом у Подгорици за преузимање неких наводно његових дјелова текста. Васиљ Јововић је добио судски процес 2022. године (о чему редакција посједује цијелу документацију). О томе се писало у медијима (https://www.in4s.net/jovovic-pisao-rektorki-i-ministru-prosvjete-andrijasevic-me-ostavio-bez-posla/;  https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/63222/jovovic-andrijasevic-me-ostavio-bez-posla; https://stanjestvari.com/2020/06/26/vasilj-jovovic-kako-se-postaje-univerzitetski-profesor-u-milovoj-crnoj-gori/).

Од 2017. године др Васиљ Јововић изводи хонорарно наставу на Богословији „Свети Петар Цетињски“ на предмету Општа историја. Кратко вријеме био је директор ЈУ Средња Економско-угоститељска школа у Никшићу. Од  јесени 2021. године поново је ангажован на Филозофском факултету у Никшићу на студијском програму за историју као сарадник у настави из области старог и средњег вијека.

Драгутин Паповић је дипломирао 2003. године на Филозофском факултету у Никшићу (Одсјек за историју и географију), магистрирао је 2007. на Филозофском факултету у Београду (Одсјек за историју), на теми „Противници власти у Црној Гори 1945 – 1948“. Докторирао је 2013. године на Филозофском факултету у Никшићу на теми „Интелектуалци и власт у Црној Гори 1945-1990“ (ментор проф. др Живко Андријашевић). Године 2020. изабран је у академско звање доцента за области Национална историја и Општа историја (без назнака периода и рецензентском комисијом из области новог вијека и савременог доба). Међутим, додијељени су му предмети који припадају области старог и средњег вијека: Општа историја старог вијека (Стари Исток и Грчка и Рим), Историја Црне Горе од најстаријих времена до краја XV вијека, иако је било простора да му се додјеле предмети из области његовог доктората. У свим уџбеницима историје за основне школе стоји да се историја дијели на стари, средњи, нови вијек и најновије доба, а да се унутар тих периода дијели на општу и националну, тако је свуда у свијету. Тако да су појмови област националне и опште историје широки и неодређени.  То су посебне области историје за које је потребна посебна врста научне едукације. Тада је направљен велики пропуст од стране Вијећа Филозофског факултета и Сената Универзитета Црне Горе, заслугама Живка Андријашевића који је био проректор за наставу УЦГ, а  Драгутин Паповић посланик владајуће партије ДПС у парламенту Црне Горе. Учињен је преседан у академској заједници да неко са докторатом из друге половине 20. вијека буде биран на предмете из области старог и средњег вијека, а све се то покривало уз објашњење да дати предмети припадају областима националне историје и опште историје, чиме је извршена манипулација чланова Вијећа Филозофског факултета. Из тих разлога избор кандидата др Драгутина Паповића у претходно академско звање доцента био је предмет интензивне медијске пажње (https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/436985/politika-kao-preporuka-za-akademsko-zvanje; https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/439411/papovic-izabran-za-docenta-na-filozofskom-fakultetu-u-niksicu; https://old.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2020-03-11&clanak=736940; https://old.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&clanak=746703&datum=2020-06-04). Такође и  интересовања надлежних инспекција, али су ти поступци остали без правних посљедица у периоду када је кандидат обављао посланички мандат у тада владајућој странци (ДПС), што је тада објективно отварало питање политичког утицаја на институционално поступање.

Према информацијама из билтена Драгутин Паповић је учествовао само на неколико научних скупова у Црној Гори, у иностранству није ни на једном. Паповић је аутор проблематичне монографије из средњег вијека која је била предмет писања штампе због наводног плагирања (https://www.in4s.net/zalutali-dukljanin-dragutin-papovic-sramota-filosofskog-fakulteta-u-niksicu/;  https://www.in4s.net/prikaz-knjige-dragutina-dr-papovica-rasprave-o-istoriji-duklje-i-dukljana/ ). Његов научни опус у односу на Јововићев је скроман.

Др Драгутин Паповић јавио се крајем 2024. године на конкурс за избор у академско звање за области Историја старог вијека и Историја средњег вијека (свјетска и историја Црне Горе) на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе са намјером да задржи наведене предмете који су му додијељени након конкурса 2020.  На тај конкурс се јавио и др Васиљ Јововић, јер је расписан за области из којих је његов докторат. Обојица су  добили позитивно мишљење Научног одбора УЦГ да се иде у даљу процедуру, тј. да се  формира рецензентска комисиј за писање реферата (рецензија). Формирана је Комисија од чланова: др Олга Пелцер Вујачић, Историјски институт ПГ, за област старог вијека, проф. др Невен Будак, Хрватска, за област средњег вијека и проф. др Борис Стојковски, Нови Сад, а након његовог иступања проф. др Аранђел Смиљанић, Бања Лука, за област средњег вијека. Билтен УЦГ са њиховим рецензијама изашао је у броју 663 (17. 12. 2025). На основу увида у дати Билтен два члана комисије (Пелцер и Будак) су се изјаснила за кандидата Паповића, на што је Јововић реаговао и послао приговоре Вијећу  Филозофског факултета и Сенату Универзитета Црне Горе. И овај конкурс је био предмет медијске пажње https://portal083.me/drustvo/zasto-dekan-tatjana-novovic-spasava-kadar-dps-a-dragutina-popovica/; https://zurnal.me/ovan-markush-prikaz-kige-dragutina-dr-papovia-rasprave-o-istorii-duke-i-dukana/?script=lat. Паповић је иначе скоро изабран за политичког директора ДПС-а.

Драгутин Паповић ради тренутно без уговора јер нема правне могућности да му се да. Наиме, њему је петогодишњи уговор истекао 4. јуна 2025. године. Дат му је анекс уговора од пола године, до реализације конкурса, који је још у току. Тај уговор му је истекао 4. децембра 2025. Како је скоро ступио нови закон о високом образовању, сви професори су потписали анексе уговора, једино за њега то није било могуће јер нема правне основе.  Законом је допуштено да наставник држи наставу до реализације конкурса, али се поставља питање да ли може неко ко није потписао уговор са факултетом да испитује и оцјењује студенте. Да ли је потребна комисија и да ли су оцјене дате студентима легитимне. Такође пошто Паповић фактички није више у радном односу на факултету јер му је уговор истекао у још у децембру прошле године, поставља се питање како он може да гласа на сједницама вијећа Филозофског факултета јер је то противзаконито.

Доносимо изводе из приговора др Васиља Јововића на рецензије Н. Будака и О. П. Вујачић који су упућени Вијећу Филозофског факултета и Сенату Универзитета Црне Горе као и другим мјеродавним инстацама.

Јововић почиње приговор са: „Полазећи од темељне и неупитне важности академског интегритета, законитости и једнаких стандарда у поступцима избора у звања, овај допис износи озбиљне, документоване и провјерљиве наводе који упућују на неетичко поступање др Невена Будака, као и на могућност коруптивних пракси и примјене двоструких стандарда у предметном поступку. Ови наводи не отварају искључиво питање индивидуалне академске и професионалне одговорности др Невена Будака, већ и питање одговорности надлежних тијела која су била дужна осигурати транспарентност, законитост и досљедну примјену важећих прописа и етичких норми. С обзиром на тежину изнесених навода и њихов потенцијални утицај на вјеродостојност академских институција, сврха овог дописа је да се с наведеним чињеницама упозна шира академска заједница како у Црној Гори тако и у Хрватској, те да се подстаке хитна, темељна и непристрасна институционална провјера, уз јасно утврђивање одговорности и посљедица у складу с важећим прописима.

Реферат проф. др. сц. Невена Будака представља споран и изузетно академски дискутабилан документ. Реферат мора бити израђен у потпуном складу с важећим законима, подзаконским актима, конкурсном документацијом и општим начелима управног и академског поступања, укључујући начела законитости, једнакости кандидата, транспарентности и образложености одлука.

Анализа садржаја реферата, у односу на важеће прописе и доступну документацију, упућује на постојање озбиљних индиција битних повреда поступка, које доводе у питање његову правну ваљаност и могућност опстанка у законито проведеном поступку. Не ради се о разлици у научним мишљењима или стручним промишљањима допуштеним у оквиру академске слободе, већ о потенцијално незаконитом поступању др Будака које се очитује кроз систематско игнорисање прописаних правила, селективну и недосљедну примјену конкурсних критеријума те изостављање или произвољно тумачење чињеница које су лако провјерљиве и релевантне за доношење одлуке.

Такви недостаци, уколико се у институционалном поступку потврде, могу представљати основ за утврђивање ништавости или поништење реферата, као и за преиспитивање одговорности како аутора реферата, тако и надлежних тијела која су била дужна осигурати законитост и правилност поступка. Тиме се отвара питање не само академске, већ и правне одговорности у оквиру важећег нормативног оквира. У наставку се износе конкретни и јасно идентификовани примјери незаконитости који представљају битне повреде важећих прописа.“

Као прво истакнуто је да важећи нормативни оквир Универзитета Црне Горе у погледу услова за избор у академска звања не оставља простор за дискреционо одлучивање нити екстензивно тумачење. Члан 4 Услова и критеријума за избор у академска звања (2019) прописује као изричит, кумулативан и претходан услов законитости да кандидат мора имати докторат наука из области за коју се бира (видјети: https://www.ucg.ac.me/skladiste/blog_3/objava_42/fajlovi/Uslovi%20i%20kriterijumi%20za%20izbor%20u%20akademska%20zvanja%20od%202019.pdf). Ријеч је о норми императивног карактера, чије поштовање представља темељну претпоставку законитог поступка. Неспорно је и лако провјерљиво да је доц. др Драгутин Паповић магистрирао и докторирао на темама које се односе на период 1945–1990, односно на област историје XX вијека Упркос тој чињеници, у предметном Реферату проф. др. сц. Невен Будак квалификује наведеног кандидата за избор у област историје старог и средњег вијека, без икаквог нормативног, методолошког или правног образложења које би могло довести у везу докторат из савремене историје с прописаном облашћу избора. У овом случају не може се говорити о допуштеној стручној процјени, различитом научном приступу или аутономији академског вредновања. Ради се о очигледном занемаривању императивне норме, чиме се ствара основана сумња у постојање битне повреде поступка, која према опшим начелима управног права и академског одлучивања може довести до ништавости или поништења реферата као правно релевантног акта. Ако се императивна одредба члана 4 може произвољно игнорисати, без образложења и без посљедица, тиме се директно нарушавају начела законитости, једнаког поступања према кандидатима и правне сигурности. Такво поступање, уколико се потврди у надлежном поступку, не би представљало пуку процедуралну грешку, већ злоупотребу нормативног оквира и недопуштену селективну примјену права. Посебну тежину овом случају даје чињеница да је аутор реферата Будак био обавезан поступати у складу са Статутом Универзитета Црне Горе, Законом о високом образовању Црне Горе и Условима и критеријумима за избор у академска звања, који заједно чине хијерархијски обавезујући правни оквир. Евентуално одступање од тог оквира не може се оправдати академском аутономијом, јер аутономија не укључује право на суспендовање или релативизацију важећих норми. Изнесене чињенице потврде могу представљати основ не само за преиспитивање законитости предметног реферата, већ и за утврђивање индивидуалне и институционалне одговорности, укључујући обавезу надлежних тијела да покрену одговарајуће етичке и судске поступке у складу с важећим правним прописима. Погрешна правна квалификација публикације – индиције довођења у заблуду надлежних тијела и грубе повреде правила академске евалуације.

Као други пропуст рецензента Будака наводи се нетачно вредновање Паповићеве публикације „Расправе о историји Дукље и Дукљана“ која у реферату проф. др. сц. Невена Будака квалификована као оригинална научна монографија, иако неиспуњава услове прописане актима УЦГ: –            представља збир раније објављених радова, без јасне концепцијске, методолошке и истраживачке цјелине која би је могла сврстати у категорију оригиналне научне монографије; нема податке о именима рецензената, чиме је изостављен темељни механизам научне верификације; објављена је код издавача који није регистрован нити препознат као издавач научне литературе у смислу важећих прописа и правилника о вредновању научних резултата .

Посебно озбиљан аспект предметног реферата проф. Будака односи се на вредновање публикације „Вјерске заједнице и национализми у Црној Гори (1965–1990)“ као новог и самосталног научног дјела. Увид у садржај наведене публикације показује да се она састоји од радова који су већ претходно објављени, већ коришћени у поступку избора у раније академско звање доцента, те су у новој публикацији обједињени без суштинских садржајних, методолошких или истраживачких иновација, већ искључиво техничким обједињавањем у једну цјелину. Према општеприхваћеним стандардима академског вредновања, као и према правилима која примјењују универзитети с развијеним системима осигурања квалитета, публикације које се темеље на већ бодованим и раније признатим радовима не могу се законито вредновати као нови научни допринос.

Из садржаја реферата проф. Будака произлази да је оцјењивање научних радова кандидата др. Васиља Јововића извршено на основу материјала доступног на интернету. Такав начин поступања представља непосредно кршење обавезних процесних радњи прописаних правилима која уређују поступак избора у академско звање. Цјелокупни материјал му је достављен, као и осталим рецензентима, од стране правне службе Универзитета. У законитом поступку израде реферата нужно је претходно и кумулативно испуњење сљедећих процесних претпоставки: (1) потпун и непосредан увид у званичну конкурсну документацију достављену од стране кандидата; (2) анализа верификоване, класификоване и потпуне библиографије; те (3) примјена прописаних критеријума и методологије вредновања. Изостанак било које од наведених радњи има за посљедицу непотпуно и погрешно утврђено чињенично стање.

Проф. Будак у предметном реферату произвољно доводи у питање категоризација научних радова објављених у часописима који се налазе у међународно признатим базама података SCOPUS и ERIH PLUS, а који примјењују стандардизовани поступак двоструко слијепе рецензије. Такво поступање нема упориште ни у важећим прописима, ни у правилима академске евалуације, нити у овлаштењима рецензента у конкурсном поступку. Оспоравање статуса радова објављених у таквим часописима не представља легитимну стручну критику научног садржаја, већ недопуштено мијешање у надлежности других академских институција, чиме се грубо нарушавају начела правне сигурности, предвидивости поступка и једнаког третмана кандидата. Тиме се успоставља произвољан критеријум који није прописан важећим правилима и који се селективно примјењује, с непосредним утјицајем на исход поступка.

Као један од већих пропуста у рецензији проф. Будака је нетачно бодовање педагошког рада Драгутина Паповића, давање већег броја бодова од стварног. Увидом у конкурсну документацију, начин бодовања и појединачне ставке јасно показује да кандидат др Драгутин Паповић остварује највише 5 бодова,  а по актима Универзитета потребно је 6 бодова.

Јововић у приговору истиче да се „из садржаја реферата проф. Др Невена Будака и начина његове примјене произлази постојање очигледног и систематског двоструког стандарда у поступању према кандидатима у истом конкурсном поступку. Наиме, према једном кандидату занемарују се императивне законске и нормативне препреке које искључују могућност избора у звање, док се према другом кандидату примјењују појачани, рестриктивни и дијелом непрописани критеријуми, укључујући оспоравање научних радова, коауторстава и чак легитимности међународно верификованих часописа. Такво поступање не може се подвести под допуштену разлику у стручној процјени, јер се не заснива на јединственој и досљедној примјени важећих норми. Напротив, ријеч је о селективној примјени правила, којом се исти нормативни оквир тумачи и примјењује на битно различит начин, зависно од кандидата на којег се односи. Тиме се грубо крши начело једнакости кандидата у поступку, као и опште начело једнакости пред законом. Селективно занемаривање законских препрека у једном случају, уз истовремено појачано и рестриктивно тумачење правила у другом случају, представља облик арбитрарне и самовољне примјене дискреције, која излази изван сврхе ради које је дискреционо овлаштење евентуално дато. Такво поступање има обиљежја злоупотребе овлаштења, јер се правила не примјењују ради остварења законитог циља поступка, већ на начин који доводи до унапријед неједнаког и необјективног третмана учесника. Оваква пракса представља битну повреду поступка, будући да одлука није донесена на основу законито и једнако примијењених критеријума, већ на основу арбитрарног вредновања које није прописано важећим актима. Према устаљеним стандардима судске контроле управних аката, таква повреда самостално је довољан основ за поништење оспореног акта, без потребе за уласком у даљњу оцјену његове сврсисходности. Слиједом наведеног, селективна примјена правила у предметном случају не представља пуки пропуст или изоловану грешку у процјени, већ структурну незаконитост поступка која је можда повезана са академском корупцијом, која доводи у питање законитост реферата у цјелини и свих одлука донесених на његовој основи, те захтијева његово укидање и поновно одлучивање уз строго поштовање начела законитости и једнаког поступања.“

Посебно је поразно што овакав реферат потписује професор у пензији, са дугом академском каријером. У том смислу, остаје несхватљиво зашто би неко са репутацијом коју је проф. Будак годинама градио, чак био је и декан, дозволио себи да документ са оволико правних и академских мањкавости веже за своје име. Управо зато, овакав поступак дјелује као самопонижење које није било ни нужно ни достојно једне такве каријере.

За реферат др Олге Пелцер Вујачић, у приговору Јововић наводи  „да је по својој правној природи, методолошкој утемељености и стручној валидности, неодржив, те као такав не може представљати законит, ваљан нити поуздан основ за доношење било какве одлуке у поступку избора у академско звање. Уочени недостаци нијесу пуки формални или технички пропусти, већ суштинске повреде које задиру у саму основу законитости и регуларности поступка. У Реферату се констатује недосљедна, селективна и произвољна примјена важећих норми, укључујући погрешно тумачење и неуједначену примјену Услова и критеријума за избор у академска звања, као и озбиљне методолошке мањкавости у вредновању научног и стручног рада. Такав приступ доводи у питање објективност, потпуност и непристрасност реферата као стручног акта, чиме се директно нарушавају основна начела академског поступања и правне сигурности. Посебно забрињава чињеница да Реферат, у дијеловима који су од одлучујућег значаја за исход поступка, не садржи јасну, аргументовану и провјерљиву анализу, већ се ослања на недовољно образложене оцјене које нијесу поткријепљене релевантним критеријумима нити упоредивом праксом Универзитета Црне Горе. Тиме се битно повређује поступак, јер се онемогућава законито и разумно преиспитивање донесених закључака.“

У свом реферату и О. П. Вујачић је исто као и проф. Будак занемарила члан 4. Услова и критеријума за избор у академска звања да докторат мора бити из области за коју је расписан конкурс. Паповићев је из периода 20. вијека, а Јововићев из области средњег вијека за коју је и расписан конкурс. Чак и на основном нивоу историјске писмености, неспорно је да средњи вијек, по својој хронолошкој, проблемској и методолошкој структури, представља наставак и трансформацију античког свијета, док историја XX вијека припада потпуно другој епохи, са радикално другачијим изворима, методама и истраживачким парадигмама. Реферат др Олге Пелцер Вујачић, у дијелу у којем констатује испуњеност овог законског услова за др Драгутина Паповића, директно је супротан важећим прописима, те као такав не може опстати у правном поретку Универзитета Црне Горе, нити може представљати законит основ за одлучивање надлежних органа УЦГ.

У реферату др  Олге Пелцер Вујачић дошло је до повреде међународних и европских академских стандарда. Наиме како наводи Јововић: „докторат из уже научне области представља темељни и универзално прихваћен критеријум селекције у поступцима избора у академска звања на свим међународно релевантним универзитетима. Овај стандард обезбјеђује јасну научну профилацију кандидата, његову компетентност у конкретној дисциплини, као и могућност равноправног укључивања у савремене међународне истраживачке токове и историографске дебате. Савремени развој науке, обиљежен снажном експанзијом универзитета, истраживачких института и научних часописа, условио је потребу за прецизном дисциплинарном и хронолошком специјализацијом истраживача. У таквом контексту, докторат из уже научне области није пука формалност, већ основни механизам обезбјеђивања квалитета, упоредивости и међународне препознатљивости научног рада. Црна Гора се, у оквиру процеса приступања Европској унији, привременим затварањем поглавља које се односи на науку и истраживање, обавезала да прихвати и досљедно примјењује стандарде вредновања научне и академске дјелатности који важе у државама чланицама Европске уније. Ти стандарди подразумијевају јасну, непосредну и недвосмислену повезаност између области доктората и области за коју се кандидат бира у академско звање, без простора за произвољна, аналогна или екстензивна тумачења. У том смислу, не постоји упоредива пракса ни у региону на студијским програмима за историју, ни у државама Европске уније, према којој би лице које је докторирало из историје друге половине XX вијека могло бити бирано у академско звање за области историје старог или средњег вијека. Разлика између наведених области није интерпретативне или формалне природе, већ суштинска, хронолошка и методолошка, при чему се ради о дисциплинама раздвојеним читавим миленијумима историјског развоја. Посебно је проблематично што Универзитет Црне Горе, с једне стране, у поступцима акредитације студијских програма изричито инсистира на обавези њихове упоредивости са најмање два релевантна студијска програма из Европске уније, док се, с друге стране, у поступку избора у академска звања допушта пракса која је очигледно неспојива са тим истим европским стандардима. Такво поступање представља озбиљну нормативну и вриједносну недосљедност, која доводи у питање кредибилитет и конзистентност академске политике Универзитета. Толерисањем оваквог одступања од међународних и европских академских стандарда, нарушава се не само законитост конкретног поступка избора, већ и углед Универзитета Црне Горе као институције која треба да буде носилац европских вриједности у области науке и високог образовања. Таква пракса ствара утисак регресије система вриједности, у којој се формално прихваћени стандарди не примјењују у стварном институционалном дјеловању, што је неспојиво са принципима академског интегритета, правне сигурности и међународне упоредивости. Сходно наведеном, повреда међународних и европских академских стандарда у конкретном случају није само питања академске праксе или репутације, већ има директне правне посљедице по ваљаност предметног Реферата. Будући да је Реферат др Олге Пелцер Вујачић заснован на тумачењу које је очигледно неспојиво са обавезујућим европским и међународним стандардима, које је Универзитет Црне Горе формално прихватио кроз свој нормативни оквир и међународне обавезе, такав Реферат је у суштинском раскораку са важећим правним поретком Универзитета.

У реферату др О. П. Вујачић долази до тешке повреде академских стандарда и правила бодовања – недозвољено двоструко вредновање истог научног доприноса (аутоплагијат). У Реферату је као релевантно научно дјело вреднована публикација: Паповић, Д., Вјерске заједнице и национализми у Црној Гори (1965–1990), Подгорица, Матица црногорска, 2022, 317 стр. (ИСБН 978-9940-39-045-7), која је бодована као нова научна монографија са 4 бода. Такво вредновање је у супротности са основним академским правилима и важећим критеријумима, будући да предметна публикација не представља ново научно дјело, већ компилацију раније објављених и већ вреднованих радова истог аутора. Наиме, сам Паповић у Предговору предметне књиге изричито наводи да се публикација састоји од раније објављених чланака, и то, између осталих: •       Односи Црне Горе и Српске православне цркве током изградње Његошевог маузолеја; •    Српски клеронационализам и појава идеје о обнови Црногорске православне цркве; • Исламска вјерска заједница у Црној Гори (1965–1990); •            Унутрашњи сукоби у Барској надбискупији (1965–1970); •            Католичка црква и национализам у Црној Гори: беатификација и канонизација Леополда Богдана Мандића; •           Вјерски поглавари у СР Црној Гори. Ови радови су већ коришћени и вредновани у поступку избора др Драгутина Паповића у академско звање доцента, што је потврђено објављивањем одлуке у Билтену Универзитета Црне Горе бр. 495 од 16. 4. 2020. године. Тиме је њихов научни допринос већ исцрпљен у смислу бодовања. Сходно томе, касније механичко обједињавање већ објављених и већ вреднованих радова у једну књигу не може се сматрати новим научним дјелом, нити може представљати основ за ново бодовање. Таква пракса представља недозвољено двоструко коришћење истог истраживачког резултата, односно облик аутоплагијата у смислу академске етике и правила вредновања научног рада. Академско правило је у том погледу недвосмислено и општеприхваћено: један научни допринос – једно вредновање. Свако одступање од тог правила нарушава начело једнакости кандидата, доводи до вјештачког увећавања научног опуса и компромитује интегритет поступка избора. У складу са важећим критеријумима, оваква публикација не може бити бодована као нова научна монографија, већ се: •            или уопште не признаје као ново научно дјело, • или се, у најбољем случају, вреднује са 0 бодова, управо због чињенице да су њени саставни дијелови већ били предмет претходног вредновања. У том смислу је као научни радник оманула референткиња др Олга Пелцер Вујачић која је била је дужна да изврши провјеру да ли су радови садржани у предметној књизи већ коришћени у ранијем поступку избора, те да на основу те провјере искључи могућност њиховог поновног бодовања.

Бавећи се анализом научноистраживачког рада доц. др Драгутина Паповића, а нарочито монографијом „Расправе о историји Дукље и Дукљана“, др Олга Пелцер Вујачић у Реферату, исто као и проф. Др Невен Будак у његовом, лажно предстзављају ову публикацију као ново научно дијело (поједини радови у књизи су већ објављивани, нема рецензената, нити је издавач – Матица црногорска регистрована као научна установа у Црној Гори). Спроведена стручна рецензија основни предуслов да би се нека публикација могла сматрати оригиналном научном монографијом. У том погледу, релевантан је обавезујући пропис Научног одбора Универзитета Црне Горе, који изричито гласи:

„Књиге и монографије не сматрају се оригиналним научним монографијама (као ни поглавља) уколико су објављене од издавача који нису регистровани као издавачи научне литературе, или нијесу научно-истраживачке институције са регистрованом издавачком дјелатношћу. Такве публикације могу се бодовати искључиво као стручна литература.“ Пропуштањем да ове чињенице идентификује, провјери и нормативно санкционише, др Олга Пелцер Вујачић је у Реферату извршила верификацију незаконитог бодовања, чиме је директно нарушен академски интегритет поступка, а Реферат додатно оптерећен тешком повредом важећих академских норми и интерних прописа Универзитета Црне Горе. Закључно, имајући у виду да монографија „Расправе о историји Дукље и Дукљана“ не испуњава ниједан од кумулативних услова да би била квалификована као оригинална научна монографија — будући да је објављена код неовлашћеног издавача, без евидентираног рецензентског поступка, те да садржи раније објављене и већ бодоване радове — њено вредновање у Реферату представља грубо и квалификовано кршење важећих нормативних аката Универзитета Црне Горе и основних принципа академске етике.

Др Олга Пелцер Вујачић је учинила и тешку повреду материјалног права и академских стандарда – неиспуњеност услова у погледу педагошке дјелатности и давање неистинитих података. Према Условима и критеријумима за избор у академска звања у установама високог образовања, кандидат за избор у звање ванредног професора мора остварити најмање 6 бодова укупно из педагошких способности. Из анализе конкурсне документације и података које је кандидат др Драгутин Паповић навео у пријави, неспорно произлази да наведени минимални услов није испуњен, те да су у дијелу који се односи на педагошку дјелатност изнијети нетачни и обмањујући подаци. Посебно проблематичан је навод кандидата у категорији – менторство на мастер студијама, гдје др Паповић наводи сљедеће: „Ментор мастер рада под називом ‘Културни и трговачки односи Илира и Грка до пада Илирске краљевине’ Балше Ковачевића, студента академских постдипломских студија Студијског програма за историју (фебруар 2024.)“, на основу чега је себи додијелио 2 бода. Овакав навод је чињенично нетачан и нормативно неприхватљив. Наиме, у фебруару 2024. године није одбрањен мастер рад, већ је од стране Вијећа Филозофског факултета искључиво одобрена тема рада, што се ни по једном важећем пропису Универзитета Црне Горе, нити по академској пракси у региону и Европској унији, не може сматрати реализованим менторством. У свим релевантним академским системима, укључујући Универзитет Црне Горе, менторство на мастер раду признаје се искључиво након успјешне одбране рада. Само завршен и одбрањен мастер рад представља доказ да је менторство стварно и у цјелини остварено. Пријава теме или почетак рада не производи никакво педагошко-наставно дејство у смислу бодовања, те се не може користити као основ за стицање бодова у поступку избора у академско звање. Додатно, у предметном случају је посебно индикативна чињеница да је коментор на наведеном мастер раду др Олга Пелцер Вујачић, што кандидат није навео у пријави, нити је та чињеница проблематизована у Реферату. Тиме је изостављено навођење релевантне околности од значаја за правилно бодовање, будући да је важећим правилима прописано да ментор и коментор дијеле бодове, а не да се исти приписују само једном лицу. Овај пропуст додатно потврђује да је бодовање извршено супротно важећим правилима. Посебно остаје необјашњиво и методолошки проблематично како је др Олга Пелцер Вујачић могла бити именована за коментора на мастер раду из области антике, уколико се истовремено у Реферату тврди да је кандидат др Драгутин Паповић у потпуности оспособљен за извођење наставе из области историје старог вијека. Ова контрадикција додатно доводи у питање досљедност, стручну утемељеност и непристрасност Реферата. Такође је зачуђујуће да је за ово исто менторство приликом свога избора др Олга П. Вујачић себи као коментору додијелила 1 бод. Сходно наведеном, кандидат др Драгутин Паповић није остварио прописани минимални број бодова из педагошке дјелатности, те није испунио један од кумулативних законских услова за избор у звање ванредног професора. Бодовање менторства које фактички није реализовано представља тешку повреду материјалног права, а истовремено и давалаштво неистинитих података у конкурсној документацији, што има директне и одлучујуће посљедице по законитост цјелокупног поступка избора.

На основу поднесених приговора имајући у виду утврђене тешке и вишеструке повреде материјалног права, битне повреде поступка, незаконито и фиктивно бодовање, као и методолошку и нормативну неодрживост Реферата оба рецензента (Будака и Вујачић), неспорно је да предметни Реферати не могу производити никакво правно нити академско дејство у поступку избора у академско звање.

Поставља се питање да ли ће Вијеће Филозофског факултета и Сенат Универзитета Црне Горе утврдити ништавост предметних Реферата, због квалификованих и тешких важећих прописа и академских стандарда; Да ли ће одбацити Реферате као незаконите и правно неупотребљиве као основ за одлучивање, те га искључити из даљег поступања; Обуставити поступак избора заснован на предметним Рефератима, до потпуног отклањања утврђених незаконитости; Да ли ће наложити израду нових реферата, од стране других, стручних и непристрасних рецензената, уз стриктно поштовање Услова и критеријума за избор у академска звања и интерних аката Универзитета Црне Горе; Да  ли ће обезбиједити досљедну примјену когентних норми, принципа законитости, једнаког поступања и академског интегритета у даљем току поступка и тиме спријечити институционално легитимисање незаконите праксе, која би, уколико се прихвати, имала дугорочне и системске посљедице по кредибилитет Универзитета Црне Горе и повјерење у академски систем, јер свако другачије поступање значило би свјесно одржавање незаконитог стања, преузимање институционалне одговорности за његове посљедице и озбиљно нарушавање академског угледа Универзитета Црне Горе.