Док Урсула говори, народ ћути: Ко је заправо одлучио да желимо у ЕУ?

Фото: Скупштина ЦГ

Док у Луштици трају конференције, обраћања и најаве „паметног раста“ и „зелене будућности“, уз осмијехе европских званичника и оптимистичне изјаве премијера Спајића, све више се чини да једно суштинско питање остаје изван фокуса јавности — жели ли народ Црне Горе заиста у Европску унију? И још важније — је ли икад озбиљно и транспарентно питан?

Процес европских интеграција у Црној Гори траје више од деценије. Он се данас често представља као техничко питање — попут изградње заобилазнице око Будве или модернизације жељезничке мреже. Међутим, ријеч је о дубоко политичком, културном и економском заокрету који, упркос утицају на све сегменте друштва, готово никада није предмет јавне расправе. Подршка ЕУ се често узима здраво за готово, као нешто што „сви желе“. А шта ако није баш тако?

Иако званичници у Бриселу хвале напредак Црне Горе, охрабрују реформе и најављују симболичне гесте — попут укидања роминга од наредне године — грађани се с разлогом питају шта је заправо стварна цијена уласка у Унију.

Сусједи, који су већ постали дио ЕУ, нису баш примјери који улијевају безрезервно повјерење. Хрватска, чланица већ више од десет година, и даље се суочава с масовним одласцима младих, зависношћу од туризма и постепеним гашењем домаће производње. У Бугарској и Румунији, упркос милијардама из ЕУ фондова, корупција и социјалне разлике нису нестале. Обећања о реформи правосуђа, заштити медија и борби против корупције често су остала на папиру.

Сјеверна Македонија је, опет, примјер колико далеко може ићи условљавање — од промјене имена државе до политичких уступака који су изазвали дубоке подјеле унутар земље. А чланство и даље чека. Упркос свему што је урадила, није још добила ни датум уласка.

Црна Гора је проглашена „предводницом интеграција“, али то вођство више личи на трчање у мјесту. Поглавља се отварају, али се не затварају. Реформе се најављују, али резултати су често више статистички него стварни. Европска унија обећава новац, али условљавања не нестају. Прича о Европи све више личи на стално одгађано обећање — довољно близу да одржава наду, али недостижно да би постало стварност.

А можда је управо ту проблем. Што у тој нади учествују политичари, технократе и институције — али не и народ. Јер нико до сада није имао политичке храбрости да постави питање на референдуму: желимо ли у ЕУ, под овим условима, по овој цијени? Или бисмо можда радије сачували одређени ниво економске, правне и политичке независности, без да нас се стално мјери по европским аршинима који се, како се чини, мијењају у ходу?

Оваква питања нису израз евроскепсе већ демократије. Ако је Европска унија заиста пројекат мира, просперитета и демократских вриједности — онда је крајње вријеме да се и у Црној Гори те вриједности примјене у пракси. Нека се коначно отвори дебата у јавности, па макар и бурна. Боље то него глуво пристајање на политичку агенду која можда и није у складу с вољом већине.

Умјесто да стално слушамо шта ЕУ очекује од нас, можда је вријеме да чујемо шта народ очекује од ЕУ. И да на крају буде — не „зато што морамо“, него „зато што хоћемо“. Ако уопште хоћемо.