Додик: Пуста српска огњишта живјеће док живе у нашем памћењу, заборав не смије бити изговор

Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик истакао је да је долина Неретве мјесто бола и гласне тишине која и данас, 30 година касније, језиво одзвања као и тог 25. маја 1992. године када је у Брадини почињен страшни маскр над невиним српским цивилима, међу којима је било и дјеце.

– Та тишина, пустош и спаљена српска села боле несмањеном жестином. У Брадини и околним селима, Коњицу и долином Неретве злочинци су извршили етничко чишћење. Припадници муслиманско-хрватских паравојних формација затрли су српско име. Данас само ледени мермерни споменик и обновљени храм пркосно свједоче да су Срби живјели на том простору – рекао је Додик Срни поводом 30 година од уништења и спаљивања српског села Брадина код Коњица и околних села, када је на најбруталнији начин убијено 48 српских цивила, велики број протјеран и одведен у логоре, а Црква Вазнесења Господњег запаљена и срушена.

Он је додао да је сав њихов гријех био то што су Срби, због чега су мучки, свирепо и брутално убијани, упитавши шта је и коме су криви недужно дијете, жена, старица, старац који су били на кућном прагу и наивно вјеровали својим комшијама муслиманима и Хрватима!?

С тога, указао је српски члан Предсједништва БиХ, ма гдје били Срби требају и морају сваки дан, на сваком мјесту да спомињу, свједоче и чувају сјећање на своје невино страдале претке.

– Не постоји ништа на овом свијету што би оправдало наш заборав, наше сјећање и подсјећање. То је наша света дужност ради садашњости и будућности, ради наших предака, а посебно потомака. Морамо да говоримо о нашој страдалничкој историји, јер ћемо ми бити криви ако ови трагични догађаји оду у заборав. То не смијемо дозволити јер смо већ данас свједоци прекрајања историје, гдје се само Срби оптужују за злочин. За њих данас нема правде – поручио је Додик.

Он је рекао да заборав не смије и не може бити изговор, те нагласио да ће пуста српска огњишта у долини Неретве и на сваком педљу српске земље живјети све док живе у нашим срцима и нашем памћењу.

Брадина, која је прије сукоба било насељена већински српским становништвом, нападнута је 25. маја 1992. године. На ово небрањено насеље напале су муслиманско-хрватске формације.

На најбруталније начине убијено је 48 српских цивила. Преостали су одведени у логоре или протјерани, њихова имовина опљачкана, а куће и Црква Вазнесења Господњег запаљени и срушени. Поред цркве, на мјесту гдје је сада спомен-обиљежје, била је масовна гробница.

У логорима Мусале и Челебићи уморена су још 22 становника Брадине.

Пред Хашким трибуналом за злочине над српским становништвом на подручју Коњица осуђени су Есад Ланџо, Здравко Муцић и Хазим Делић.

Преживјели расељени Срби из Брадине сваке године у мају долазе из свих дијелова Републике Српске и Србије, а неријетко и прекоокеанских земаља, у обновљену цркву да би одали почаст страдалима и подсјетили на злочине које су починили припадници такозване Армије БиХ, Територијалне одбране, ХВО-а, полиције и муслиманских паравојних формација.