Ђукановић је подсетио на светковину проглашења Црне Горе за краљевину 1910. године, рекавши да су међународне реакције у то време сведочиле о догађају „који је својим значењем превазилазио границе Црне Горе и јасно потврђивале високи углед који Црна Гора и њен владар тада уживао“.

Црногорски и српски интереси

„Зашто је, пак, једино у Србији, проглашење краљевине представљано као излишна представа владарске сујете, и чак исмијавано, политички факти даће нам одговор кроз даљу историју српско-црногорских односа. Аспирацијама Србије, тада политички и војно моћне балканске државе, није била по вољи ни књажевина Црна Гора, 58 година пре овог догађаја, па ни тада проглашена краљевина Црна Гора – све је то остало записано да нас неумољиво опомиње“, рекао је Ђукановић на Цетињу, где је обележено 100 година од проглашења Краљевине Црне Горе.

Он је подсетио на формирање две политичке опције у Црној Гори у време када је она већ имала петогодишње искуство парламентарног живота, које су, како је навео, заступале опречне концепте постојања црногорске државе.

„Један је било да Црна Гора мора имати државни субјективитет, да су интереси Црне Горе изнад свих других интереса. Присталице другог концепта заступале су становиште да је смисао и сврха црногорске државе служење општесрпским интересима и да Црна Гора мора предати предводништво другој држави“, рекао је Ђукановић.

Он тврди да су се присталице интереса династије Карађорђевић представљале „политички најузвишенијим исказом националне свести и чином патриотизма, док су поборници политичког концепта којима је интерес Црне Горе и династије Петровић – Његош био на првом месту, жигосани као сепаратисти и издајници “националне ствари”.

„И у време проглашења Црне Горе за краљевину, исказала су се оба политичка становишта: први су уздизање у ранг краљевине доживели као још један чин афирмације њеног историјског и државног значења, а други као владарску мегаломанију и угрожавање престижа Краљевине Србије“, тврди Ђукановић.

“Бомбашка афера”

Он је додао да је неминовно било да, од успостављања парламентаризма, ова два пола црногорске политичке сцене доведу до тензија и сукоба, посебно у предизборном периоду.

„Београд је на све начине подржавао противнике црногорског владара и црногорске државне идеје. Ова подршка тзв. “патриотским снагама“ у Црној Гори започела је кампањом у београдској штампи против књаза Николе, а затим и организовањем терористичке акције за његово насилно свргавање“, рекао је Ђукановић.

Он је додао да се догађај који је у историографији познат као “Бомбашка афера”, одиграо у време октобарских избора 1907. године, када је, како је навео, црногорска емиграција из Београда организовала доношење бомби на Цетиње, с циљем да убију књаза и његову породицу.

„Убрзо након овог неуспешног покушаја, у Подгорици је формирана тајна терористичка организација са више од хиљаду чланова, која је почела да ради на подизању устанка у Црној Гори. Августа 1909. завереници су осујећени и изведени пред војни суд. Али, оно што нису успели ни 1907. ни 1909, завршили су 1918. Тада је постало белодано да је то продужена рука владе Краљевине Србије“, рекао је Ђукановић, пренео је Танјуг.

Он је додао да је сучељавање ова два становишта обележило црногорски 20. век, тврдећи да није престало ни до наших дана.