У причи коју преносимо у целости, 85-годишњи отац објашњава свом сину зашто мора да пође „тамо ђе иду сви лудаци данас – на литије“.

Шетам да не дам!

– Ђе ћеш то, Миловане?!

– Ђе морам!

– Ђе мораш ког врага, ни до клозета не можеш да те неко не држи!

– Е сад могу и морам! Нико ми не треба! Идем, па макар се и не вратио.

– Што причаш то, ђе си наумио, полуђели човјече?

– Тамо ђе иду сви лудаци данас, како рече онај твој предсjедник. На литије!

– Ти си вазда био комуниста, човјече. Какве литије црне?! Ја сам ти у партију! Јесу ти вране мозак попиле, Миловане? Знаш ли што радиш?!

– Е, вјеруј ми, сине, читав живот нијесам знао, иако сам школе завшрио кад нико није. Иако сам свијета видио кад нико није. И кад сам тебе савјетовао како ће ти бити боље и што да чиниш, ни тада ништа нијесам знао. Не желим више да причам… Свака моја ријеч је била погрешна. Хрлио сам елити, низао успјехе, био велики за све оне мале. И тебе учио тако… Сјајно си ме слиједио, чинио ме поносним… Знаш то. Залуд, сине. Данас нећу ријеч да изустим. Хоћу само да шетам! Да корачам, докле могу. Па и више, ако ми Бог да снаге. Само до храма да стигнем. Да чујем топот корака који звече до неба. Да чујем она звона… Да бар једном осјетим свој народ како дише. Не покушавај ме зауставит! Милионе корака сам направио за себе, за тебе и мајку. Од вас даље нијесам видио. Можда ни то није гријех, сине, али данас видим шире. Даље… Дубље… Видим ти ђеда са пушком. Видим ти прађеда Милоша са кубуром и чукунђеда Марка са сабљом. А видим ти и нерођену ми унуку. Плавих очију и озареног осмјеха, како слави први рођендан и крштење. Видим је како она мала три прста сједињује у једну тачку и покушава невјешто да се прекрсти опонашајући попа. Није се ни родила још, а већ је већа но што сам ја био кад сам био највећи.

Узалуд ме слушаш, сине… Знам да ме не разумијеш. Мени је требало 85 година да то схватим, како ћеш ти тако млад… Опроштено ти је. Кривња је моја.

И знај, сине, да тиме не мислим да си глуп, но ово што ти причам није нешто што се учи у школи, на курсевима, послу… Није нешто што се ради јер ти је шеф наредио. Или партија. Ово се осјећа. Неко прије, неко касније, неко никад. Мене је Бог пронашао пред починак. Не зато што је био слијеп за мене, већ што му је моја глава тупа закатанчила врата мога срца. А онда виђех оне мале анђеле бистрих погледа на тај твој телефон. Случајно… Шетају једва некако, али шетају и еееејјј, они вичу „Не дамо светиње“. Они… И можеш им препознат у очима да знају што вичу. Теби су прве ријечи сине биле „кока-која“ и „татин мелцедес“, а њима данас: „Не дамо светиње“.

За њих идем да правим кораке, да шетам, да ослушнем како та велика дечија срца лупају, јер они су Богу послужили као калауз за катанце до срца мога. Они су ми раширили душу преко цијеле Црне Горе, да ми више Пљевља, Бијело Поље, Беране и Жабљак нијесу периферија, но је све пријестоница до пријестонице. Све је то наше, сине… Ни Милово, ни партијско, ни твоје. Но наше… Идем и ја са тим напаћеним народом, са том ђецом… Идем да не дам! И вјеруј ми, сине, никад овако добро нијесам знао што чиним – рече стари Милован, стави капу на главу и отвори врата.

– Тата, стани! – узвикну син. (Није га тако назвао годинама) – Нећеш тамо! Не! Тамо ни та ђеца не иду сама! Нећеш, тако ми Бога! Тамо иде породица. Чекај ме! Сад ће и мајка…