Песма „Владико и ђеде“ настала је, према речима Попадића, пре нешто више од две године као захвална песма митрополиту Амфилохију.

„Опрости ми, владико, ђедом ћу те звати. С Косова ти пишем, ту желим остати. И одмах ћу радо да кажем, пре свега, знам, Косово волиш од земље до неба….“, гласе први стихови, које је окупљенима испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици у недељу прочитао умировљени владика Атанасије Јевтић.

Попадић у разговору за Спутњик каже да је од прве до последње строфе описао истинит догађај од 16.јуна 1999. када је после Кумановског споразума војска и полиција СР Југославије морала да напусти Косово и Метохију, а српски народ је остао сам, како истиче, једино са мајком црквом.

Амфилохије је стизао свуда где је тешко

„Кад је српски народ морао да напушта своја огњишта мој старији брат и сестра и ја смо морали да одемо из родне Приштине у централну Србију. А онда као анђео с неба који је увек стизао где год је било тешко у порту цркве св. Николе у Приштини где је служио мој отац, појавио се митрополит. Видевши нас уплакане, окружене Албанцима који су ликовали због нашег одласка, мантијом ми је брисао сузе и говорио да не треба да плачемо и да ћемо се вратити“, приповеда Попадић који данас служи као ђакон у цркви у Новом Пазару.

Присуство митрополита Амфилохија Србима са Космета давало је толику снагу, додаје ђакон, да смо имали утисак да нас брани највећа светска сила јер смо знали да је са њим Бог, а митрополит је стигао да оде и у Ђаковицу, и у Пећку патријаршију, Приштину…

Открива и да је током литија за одбрану светиња у Црној Гори написао још једну песму коју је посветио митрополиту Амфилохију и епископу Јоаникију.

Отац Попадића, Мирослав, свештеник у цркви светог Николе у Приштини остао је, иначе, у њој и после одласка југословенске војске, како каже новинар из Грачанице Живојин Ракочевић, управо захваљујући митрополиту Амфилохију али и својој вери. Међутим, када је црква запаљена, отац Мирослав је у подруму чекао да и сам ту изгори док нису дошли војници Кфора и спасли га.

Сахрањивао мртве по Космету

Ракочевић указује и на друга сведочанства храбрости митрополита Амфилохија током трагичних година на Космету где је долазио и сахрањивао српске жртве.

„Где год је чуо за несрећнике који су недељама остајали убијени по својим кућама и њивама није се устезао да дође, опоје их и сахрани. Детаљи о храбрости митрополита могу се наћи у његовим дневницима Летопис новог косовског распећа. Рецимо, прича из Белог поља код Пећи кад су сахрањивали неколико убијених мушкараца. А митрополит не даде Марицу Мирић, однесе је у патријаршију. Марица је зверски мучена, силована и заклана пред мајком. Митрополит је одлучио да је сахрани уз олтар Пећке патријаршије. Кад су га питали мора ли баш ту, рекао је – нека, она је мученица“, прича Ракочевић.

Наш саговорник истиче и да је митрополит Амфилохије био и међу првима који су помагали повратнике на Космет, па су се тако први Срби вратили у Осојане уз његов благослов. Као егзарх пећког трона оставио је трајан печат и та присутност на Космету може се мерити само са оним што је за јужну српску покрајину урадио патријарх Павле, оцењује Ракочевић.