ДИСКРИМИНАЦИЈА СРБА ПОВРАТНИКА НА ИЛИЏИ: Без воде у 21. вијеку

О томе како се поштују основна људска права Срба повратника у сарајесвком насељу Илиџа, имала би много тога да каже Миланка Ковачевић. Након што се једва изборила да јој прикључе струју, остала је без воде. Самохрана и незаштићена старица, која живи од минималне пензије, нема одакле да плати више од 1.400 марака за прикључак.

Дом, који је Миланка градила са покојним супругом, до рата није био усељен. Истина, грађен је без дозвола, као и већина кућа у Касиндолској улици. За разлику од комшија Бошњака, који су купили и легализовали српске куће, Миланка није добила потребну сагласност. То је био изговор, због којег је годинама живјела у мраку. У њеном усамљеничком животу засијало је, али накратко, јер је онда остала без воде.

За кућу коју су Ковачевићи градили, прије рата нису обезбиједили прикључак, али су кућу на вододводну мрежу, прикључили они који су у њој живјели док није враћена. Миланка није ни слутила да прикључак није легалан. Водовод сада тражи да плати готово хиљаду и по марака.

У „Водоводу“ истичу „да би се објекат увео у систем ‘Водовода и канализација’ потребно је да се изврши уплата за трошкове санације угроженог водоводног система са санитарно-хигијенског аспекта, а због вршене манипулације обрачунаће се паушал у износу од 480 м3, као и трошкови искључења, које је корисник дужан измирити“.

Надлежни из водовода остали су нам дужни низ одговора, а кључна питања била су: По ком закону су поступили, колико су манипулација утврдили, осим Миланкиног случаја, и да ли су се усудили да још неком ускрате елементарно људско право?

Симптоматично је што се све дешава на Илиџи, надомак Врела Босне, које напаја Сарајево, па је неколико стотина српских породица остало без имања и имовине у водозаштитној зони. Сметња је и Миланкина кућа, али док комшије граде и дограђују, не марећи за регулационе планове, њена није ни легализована …

„Ми живимо у општини у којој се зна колико ће једна баба потрошити воде, а имате хотеле, мотеле, праонице које потроше више воде него свих хиљаду Срба. Права слика дискриминације Срба у општини Илиџа“, истиче Душан Шеховац из Демократске иницијативе сарајевских Срба.

Миланка додаје да је једно мучеништво прешла са струјом, а сад јој слиједи друго, без капи воде у 21. вијеку…ни опрати, ни скувати…

Тако је Миланка године потрошила најприје борећи се да поврати имовину, струју, а сад и воду. Посустала је, уморна од мољакања за оно што јој припада. Очито, у Сарајеву и на Илиџи, конвенцијама и декларацијама о људским правима Срби не подлијежу, јер како другачије објаснити тврдњу да је самохрана старица манипулацијама угрозила водоводни систем.