Димић: За Степинца православље било највеће проклетство Европе

Контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, који је 1940. био спреман да прихвати сваку другу државну комбинацију, само не живот са Србима, а православље означавао као највеће проклетство Европе, данашња хрватска историографија уздиже на ниво свеца и о њему некритички суди, истиче академик Љубодраг Димић.

Димић, који је био члан мјешовите српско-хрватске комисије о улози и дјелу Степинца, каже да је загребачки надбискуп од првог до посљедњег дана учествовао у „католичкој жетви православне њиве“ у оквиру НДХ, за коју је тврдио да је „створена Божијом милошћу“.

– Степинац је формиран у оквиру клерикалних традиција којих се није одрицао до краја живота. Толеранције ту није било. Католичка држава на чијем је изграђивању предано радио, била је спремна да започне католичку жетву `источне њиве` у име формирања целовите, католичке, национално чисте хрватске државе. За друге народе, вере и идеологије ту није било места – рекао је Димић за Вечерње новости.

Он подсјећа да је Степинац сматрао да код православних нема морала, начела, истине, правде и поштења, те да се „Хрвати неће борити против Нијемаца, већ против Срба јер су за све криви Срби због њихова варварског поступка према Хрватима“.

– Наведени цитати објашњавају Степинчев однос према Србима и његово понашање у рату – истиче Димић.

Када је ријеч о Степинчевом односу према злогласном Анти Павелићу, Димић је навео да је Степинац у свом дневнику, након једног од сусрета са усташким поглавником написао: „Ако тај човјек буде управљао Хрватском десет година, како ми је приповиједао, Хрватска ће бити рај“.

Он указује да надбискуп Степинац није крио одушевљење настанком НДХ, те да је приликом сусрета са водећим личностима нове усташке државе давао увјеравања о спремности Римокатоличке цркве на сарадњу.

– Посете које је чинио водећим личностима нове усташке државе суштински су значиле својеврсни благослов усташком покрету за све што је учинио на рушењу југословенске државе – истакао је Димић.

Он указује да дио хрватских историчара, представљајући Степинца као безгрешног, додјељујући му атрибуте свеца и борца против комунистичке тираније, православног прозелитизма, окупације и србизације Хрватске, те заштитника хрватског народа и вјере, више служи политичким потребама и амбицијама средине, него научној истини и формирању критичке свијести.

Димић напомиње да политичка ревизија историје, која представља својеврсно насиље над прошлошћу, прати све преломне историјске догађаје, а нове рехабилитације су, подједнако као и некадашње, идеолошке.

– Сведоци смо политичке ревизије историје, лажима се догађаји у прошлости `прилагођавају` интересима политичара. Време глобализма изнедрило је транснационалну историју која нуди алтернативни приступ националној историји и приоритет даје везама, мрежама, интеракцијама које превазилазе границе држава и народа, угрожава и брише слику прошлости малих народа и њихових држава, не препознаје њихову улогу и постојање у прошлости и садашњости, а тиме и у будућности – рекао је Димић.

Димић истиче да друштва која прихватају историјску истину онакву каква је уистину била имају будућност, док је себи укидају она друга, неспремна да се са истином о прошлости суоче.