Декларација ЕУ-Западни Балкан: Шта све подразумева Зелена агенда и колико ће да нас кошта

Србији ће само у наредних десет година бити потребно више од 27 милијарди евра како би спровела у дело све што је предвиђено у оквиру Зелене агенде. То је званична процена која је наведена у Предлогу Стратегије заштите животне средине до 2033. године, али је питање колики ће цех на крају ове транзиције ка зеленој енергији платити грађани Србије, јер се процењује да би до 2050. године могао бити и три пута већи.

У Декларацији из Брисела, усвојеној на самиту ЕУ – Западни Балкан пише да се од земаља ЗБ очекује да у потпуности имплементирају Зелену агенду за регион, укључујући климатске обавезе према Париском споразуму, Енергетској заједници и Софијској декларацији о Зеленој агенди за Западни Балкан.

Зелена агенда „држи се“ на пет стубова – декарбонизација и климатске промене, циркуларна економија, смањење загађења, биодиверзитет и одржива пољопривреда.

Виши научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду Душан Пророковић каже за РТ Балкан да Зелена агенда можда може донети резултат за 30 до 50 година, али указује да за то време Европа може у потпуности да изгуби своју индустрију и конкурентност и да се зато може показати као потпуно промашена ствар.

„Преписујемо европске стратегије, имплементирамо их у наш систем, али ја не видим да ће све то што је планирано бити изводљиво. Постоје земље попут Србије, Босне и Херцеговине, Бугарске, где је удео термоелектрана у производњи електричне енергије доста висок. Не можемо то компензовати брзо и не видим начин да се, без огромних инвестиција, то превазиђе. Какве везе има то што ми овде радимо на имплементацији Зелене агенде, када на томе не раде ни Американци, ни Кинези, ни арапске земље. Треба и то имати у виду. Не може Европа спасити свет“, сматра Пророковић.

Он напомиње да је Европска унија дубоко зависна од увоза енергената и да је политички циљ Зелене агенде био да се ЕУ отараси те зависности и да се „осамостали“, пре свега од стране Русије и указује да је зато и добила подршку САД.

„Хтели су да смање увоз угљоводоника из Русије у Европу претходних година и отуда овако брз развој Зелене агенде. Многа објашњења су била мотивисана политиком, а не струком и зато сада имамо те апсурде, да се нешто проглашава Зеленом агендом, а да није еколошки. Ми сада присуствујемо једном феномену „солароманије“, а то је велика еколошка опасност. По истеку рока трајања, соларни панели морају да буду негде депоновани, али не могу на обичне депоније, јер су неразградиви. Потпуно апсурдна ситуација“, сматра Пророковић.

ЕУ је у Декларацији из Брисела обећала да ће наставити да подржава рад на Зеленој агенди, укључујући и ЕУ4Грин, а државе региона би требало да идентификују стратешке потребе које би могле бити покривене овим пројектом. Како се наводи, „ЕУ ће наставити да подржава регион да даље развија своју циркуларну економију, посебно се бавећи отпадом, рециклажом, одрживом производњом и ефикасном употребом ресурса“.

С друге стране, партнери са Западног Балкана, треба да раде на декарбонизацији. Процењује се да ће управо напуштање угља највише коштати Србију, јер је процењено да трошкови износе 19,1 милијарду евра до 2033. године.

Професор др Драган Игњатовић са Рударско-геолошког факултета у Београду је за РТ Балкан рекао да је ово наметнуто решење што се тиче брзине напуштања угља и увођења обновљивих извора енергије и указао да би читава зелена транзиција, према Стратегији нискоугљеничног развоја до 2050. године, Србију могла коштати готово 80 милијарди евра, а да је посебан проблем што ће највећи део пасти на трошак грађана.

„Према овом плану Србија треба да повећа број ветрогенератора 32 пута, са 0,4 на 8 гигавата, односно да се инсталира око 3.000 нових ветрогенератора. То захтева велику површину у релативно ограниченом простору где постоје повољни услови за ветар, у Источној Србији и Банату. Још горе је са соларним панелима где треба да се инсталира 450 пута више панела него што тренутно постоји. Да бисмо са 0,037 гигавата стигли на 16,6 гигавата потребно је 43 милиона панела“, рекао је професор Игњатовић.

Он напомиње да је основни циљ сваке стратегије енергетска безбедност која подразумева сигурност снабдевања и смањење увозне зависности и указује да Зелена агенда која се промовише на Западу није постављена на реалним основама. Додаје да је криза у Украјини то показала и да ће тек бити последица када наступи криза са Кином и да зато ЕУ грозничавo жели да обезбеди критичне минералне сировине да би наставила са зеленом транзицијом и сачувала енергетску независност.

„Србија располаже великим резервама угља којe омогућавају производњу електричне енергије и након 2050. године ако буде потребе. Србија има свој угаљ који је релативно јефтин и омогућава сигурност снабдевања“, каже Драган Игњатовић.

У Предлогу Стратегије се наводи да је, поред средстава које је потребно обезбедити из буџета, потребно планирати и средства из других извора финансирања, пре свега фондова ЕУ у виду грантова, али и зајмове међународних финансијских институција. У финансирању Зелене агенде Србији ће сигурно здушно помоћи Европска инвестициона банка (ЕИБ), Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), затим Развојна агенција Француске (АФД), али и Кинеска корпорација за извоз и осигурање кредита која, како стоји у предлогу Стратегије, инвестира у сектор управљања отпадним водама.