Дарко Ристов Ђого: Замрзнуто срце Србије

Србија само Косовом види. Оно суштинско је “реалним рјешењима” и политичким трговинама невидљиво. Зато Косово и Метохија никада нису “замрзнути конфликт”

Лед је, као и свјетлост, не само темељно животно искуство већ и егзистенцијална метафора. Страх од студенти у исто вријеме нас опомиње да смо смртни све док не постанемо бесмртни, да лед и снијег владају нама – пријетња ледом стварна је и легендарна: још је страшнија од саме смрти она могућност да нас лед дезоријентише, да се попут Реље и Вује изгубимо кроз мећаву. Нису тек тако инфернални хронотоп описан не само као “пећ огњена” већ и као у лед окована Нарнија: лед је тренутно стање ствари европске цивилизације. Она умире у атлантској хипотермији, на Титанику на коме се покушава класно структурисати и распоредити и смрт.

“Замрзнути конфликти” отуда нису само геополитички еуфемизам за недовршене ратове или “ратове ниског интензитета”. Замрзнутост тих конфликата није само појам односан и политички: не односи се само на одмак од “ватреног оружја”. Замрзли су само конфликти тамо гдје народи чекају одумирање у леденој топионици народа, тамо гдје је хладно међу људима, “али је стандард”. Тамо гдје је додир оно што највише људи тражи и најмање налази човјека у њему. Па чак и тамо, у, рецимо, Ирској или Баскији, још једино сукоб идентитета чува пејсаж некадашње Европе. Тужно и претужно: али само су још реминисценције старих сукоба тачке на којима грије руке данашњих Европљанин. Свугдје другдје је стандард, ред, рад, дисциплина, дезинфекција, плата довољна да, према премудростима балканских музичара, будеш саморазумљиви космополита. И студен. Ледена смрт, гора од сваке.

Лед је убитачан, као и ватра. Зато замрзнути конфликт и не постоји тамо гдје постоји срце. Сјећам се разговора са једним Грком, Кипранином. На своме живописном “ћипарском” дијалекту објаснио ми је све што има да се зна: Кипар је један. Кипар није од јуче. Кипар није за данас. Кипар је стар хиљадама година. И није узак ни за Турке, али не може да не буде хеленски. Вријеме за Кипар не значи много. Било је у том монологу много оног левантског жара и театра, али и једне непоколебљиве топлоте. Да ли је Кипар “замрзнути конфликт”? Мени се чинило да није.

Па и тамо гдје су конфликт “замрзнути” тако што људи који дијеле потпуно супротне погледе на прошлост, садашњост и будућност живе заједно – и тамо нема ништа “замрзнуто” докле год су људи спремни да сву топлоту свога постојања саберу. Докле год их грије неки Смисао. Сјећамо ли се осјећаја студени у Црној Гори прије него што нас је већ заметене у мећави, већ напола смрзле, већ сасвим хладних усана и укочених прстију разбудио посљедњи замах над нашим главама? И онда смо се огријали, о Божићу, о Светоме Сави. Што је било хладније, тог децембра, јануара, фебруара – ми смо осјећали све већу топлоту. Јер замрзнутих конфликата нема, осим тамо гдје су људи сасвим мртви. Понекад им слиједи “бытовая война”, војна свакидашњице, самјеравање нас и њих у оним детаљима ефемерије у којима се види и самјерава непомирљивост гледишта на такав начин да је довољно да се погледамо и не кажемо ништа а да нам буде јасно да нисмо хладни једни ка другима.

Срце је такође свеопшта стварност и метафора. Оно је средиште живота. За свете Оце ми не само да волимо срцем, већ Бога носимо срцем. Срце није мишић, већ тајанствено средиште човјека, оно “предубоко”, оно амбисно у човјеку, на добро (на жалост и на зло). Он сам. Оно што се данас назива “идентитет”. Човјек само срцем добро види. Човјек јесте његово срце. Србија само Косовом види. Оно суштинско је “реалним рјешењима” и политичким трговинама невидљиво.

Зато Косово и Метохија никада нису “замрзнути конфликт”. У нама се данас боре фригидна и напола замрзнута Ледена краљица која је, попут оне К. С. Луиса још у стању само да нам понуди рахат-локум, да нас обмане како бисмо издали браћу и сестре. И бори се прољеће које доноси Син Божији, које долази. “Већ се топе ледови на ријеци”.

Журити да се било шта ријеши док лед још траје значи само покорити се губитничкој војсци Ледене Краљице. Она ће можда још и успјети да умртви Сина Божијега, али не и да га убије. Јер Живот увијек побјеђује смрт. Прољеће, свјежина и југо, увијек однесу све сметове. До јуче смо се питали “идеш ли, роде?” Данас род наш иде.

Сачувајмо зато срце за топле дане. Јер када у човјеку замрзне срце, он не само да није жив. Он није ни човјек.

Опрема: Стање ствари 

(Блог свештеника Дарка Ђога/Покрет за одбрану КиМ, 7. 10. 2020)