Дарко Ђого: Повратак заветности је најбитнија ствар нашег идентитета

Повратак заветности је најбитнија ствар у идентитету. А онда повратак интегрализму. Интегрализам подразумева оданост целокупном српском народу, у свим његовим појавним облицима

Опстаћемо само ако се вратимо витализму, интегрализму и завјетности – што су најтемељније основе Светосавља. Народ који не воли дјецу, народ који те посматра као лудака јер имаш троје, четворо дјеце – нема будућност. Народ који је од Цркве начинио кесу са ликом светитеља – нема будућност. Народ коме су Косово и Метохија „терет“, а секс на ријалити програмима – догађај, нема будућност.

Упркос свему томе, чврсто вјерујем у чудо. У божанску интервенцију, попут оне у Црној Гори. У неку дјецу која ће нићи испод радара режимског програмирања и заглупљивања, каже у разговору за Печат протојереј ставрофор др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву.

Учесник сте посљедњих дешавања у Црној Гори, били сте у прилици да доживите борбу изнутра, али и да повремено будете посматрач. Можете ли сабрати своје утиске – колики је значај побједе СПЦ у Црној Гори за саму Црну Гору, за српство, па и за православље?
– Значај је најприје у обновљеном витализму. Управо у осјећању да нисмо дотучени, ни у Црној Гори, ни као народ, да некако ничемо из камења, да немамо више куда да се кријемо и сагињемо главу. То је најважнија и трајна тековина – све остале ће се некако каналисати политичким путем а ту сам опрезни оптимиста, јер знам да није лако процесе враћати на нормално стање ствари, па не смијемо бити нестрпљиви, али не смијемо ни изгубити пред очима циљ који имамо, што нам се често у политичким надмудривањима деси. Тај витализам се некако виђао нарочито код младих људи које деценије Ђукановићеве неоусташке пропаганде и „образовног“ система нису репрограмирале. И то је било заиста чудо и чудесно: „клинци“, дјеца су изнијела својом енергијом литије. Мислим да се управо та виталистичка енергија прелила у српство и да су то људи осјећали и у Црној Гори и у свим српским земљама. Треба да очекујемо и реакцију нама непријатељских сила. И то је за људе.

Сваки пут када сам ишао на литију у Црну Гору, очекивао сам пендрек и сузавац. То је нормално, нема јефтиних побједа, ни жртве без бола. Хвала Богу, засад је све прошло без много насиља (не смијемо заборавити ни оне пребијене и шиканиране младиће, ни људе који су до прошле године главом платили ту побједу). За православље – ту је ствар нешто другачија. Морам признати да ме напушта оптимизам када је у питању однос хеленског и словенског свијета. Нажалост, мислим да ће се с временом заиста раслојити оно што данас знамо као Православну цркву, да ће хеленске цркве ипак пристати – уз мање или више отпора, понекад уз ону сценску буку карактеристичну за медитеранске народе – да у Фанару виде Нови Рим, док је такво поимање противно свему ономе што знам и осјећам као православље. Ту је наша побједа само знак да се притисцима може одољети. Тај знак је много значио људима у Украјини, на примјер, али нисам сигуран колико су негдје другдје уопште жељели да виде.

У чему, поред тежњи Фанара ка томе да буде Нови Рим, видите изазове за православље данас?
– Ту су стари изазови, идеологије од којих никако да створимо одмак. Ту су разни екстреми, лијеви и десни, много бијесних људи који би радије разбили некоме главу, јер му се „брат у Христу“ не свиђа из овог или оног разлога, него што би се прихватили псалтира. Ко нас је раздјељивао, није дангубио. Толико неке хистеричне екуменистичке, антиекуменистичке, сентиментално-бљутаве милитантно-квазиконзервативне хистерије у свим помјесним црквама. Недостаје оне суздржаности, а опет срдачности старих владика и свештеника. Недостају митрополити Николај Мрђа и Амфилохије: иако по много чему различити, обојица нису укалупљивали људе око себе, већ су допуштали да се с њима привијемо некако уз Христа.

Брине ме и свеопшта потреба клира да се приближимо држави, ма која да је. Ми смо ту – ми јесмо наша држава. Наравно, само наше постојање има симболички значај, значи нешто. Али никако да нађемо ту симфонију, ако је ње икада било. Јер и с друге стране су људи. Немањићки светородни краљеви су као краљеви могли бити овакви и онакви – али су готово сви стремили Царству Божјем, попут сваког владике, монаха, свештеника, властeлина, себра. Данас је питање да ли и најбољи од наших властодржаца икакву транcцендентну сврху, етичку вертикалу, да ли му је јасно шта значи Царство небеско.

Говорите да је српски идентитет „садржински идентитет“. Шта чини основу српског идентитета и у којој мјери је могућа интегралистичка српска политика у постојећим околностима?
– С годинама ми је нарочито постао близак Жарко Видовић, уз Милана Радуловића, мог духовног ментора и такорећи оца, који је недовољно познат чак и у круговима књижевне критике, иако је био један од наших највећих мислилаца у ХХ вијеку. (Питање недовољне рецепције Милана Радуловића такође је парадигматично за питање идентитета српске културе данас. Укратко: она је и даље доминантно нерецептивна према било коме ко мисли на трагу светосавског и светониколајевског.) Треба читати Видовића, увидјети завјетну основу српског идентитета. Ми смо народ који се опредјељивао да радије умире у смислу него да живи у бесмислу.

И све до геноцида и покоља до 1945. и комунизације и индустријализације послије 1945. налазили смо снаге да будемо завјетни народ. Мислим да је врло важно да не заборавимо ни овај други моменат, такође кључан. Ми смо демографски уништени двојако: бруталним истребљењем у два рата и прихватањем тековина индустријализације (иди у град, купи стан, буди клијент државе, посматрај дјецу као потешкоћу, окрени се стварима умјесто људима…)

Дакле, упркос многима који говоре да ће нам бити боље кад извршимо реиндустријализацију, вјерујем да је тајна нашег витализма изгубљена у „добром стандарду“. Математички, статистички, демографски, све државе које имају мањи животни стандард у другим дијеловима свијета имају већи прираштај. Логика би рекла да би са падом стандарда и производње требало да будемо демографски продуктивније друштво. Али нисмо. Већ четири генерације (моји дједови, очеви, ми, дјеца рођена деведесетих) живе са приоритетима који су обрнути: ствари и нерепродуктивна сексуалност, провод, назор нешто породице, на окрајцима нешто идентитета. Чак и када смо религиозни, ми смо често религиозни на пасиван, патетичан начин. Лик нашег свештеника се промијенио. Раније су људи тражили харамбашу, војводу, Зимоњиће и Ђујиће. Данас: неку верзију православног далај-ламе.

Зато питање идентитета не можемо одвојити од друштвене динамике. Наш идентитет је славска икона: али ми данас од ње тражимо (или уопште не тражимо) помоћ – наши стари су знали да ће доћи дан када ће је узети у крпу и дати сину, а они кренути са пушком напријед. Они су чували њу, и она њих – данас бисмо ми углавном да она чува нас.

Дакле, повратак завјетности је најбитнија ствар у идентитету. А онда повратак интегрализму. Интегрализам подразумијева оданост цјелокупном српском народу, у свим његовим појавним облицима, на свим просторима у цијелој историји – сазнање да смо и прије Немањића имали краљеве, да смо од Немањића имали и Рашку и Сремску краљевину, да су Котроманићи наши краљеви, сазнање да учествујемо сви у свима њима. Ми обично имамо једну верзију српства – ону моју, локалну – и сматрамо да је то српство по себи па су Срби „бољи“ или „гори“, мањи или „већи“ у односу на ту нашу пројекцију. Интегрализам је, дакле, ствар културе: могућности човјека да зна себе и свој народ.

Највећи проблем, тј. изазов интегрализма јесте ужасна необразованост српске политичке квазиелите, на цијелом српском простору. Посљедња српска управна сила која је имала изврстан интелектуални потенцијал, можда зачуђујуће, јесте она на ратним Палама када сте, осим разних сумњивих типова, лажних и истинских раних јунака, имали и Николу Кољевића и Алексу Буху, рецимо, мада се већ тада видјела политичка развлашћеност „интелектуалаца“ који ће, уколико нису љубитељи синекура и улизице, као људи недостатне друштвене интелигенције за придворне интриге, увијек „испадати из игре“ за моћ. Милошевићевска елита јесте интегралистичка, али никада није раздвојила југоносталгију од српског интегрализма и никад до краја освијестила историју свога народа, ни по историјској дубини ни по географској ширини.

Савремене политичке елите – оне у Београду, Бањалуци и Подгорици – нису интегралистичке. То лако можете да видите по чињеници да, осим повремене реторике српског јединства, свака од тих елита његује своју верзију локализма или му бар подилази. Без политичке воље (или недостатка воље) не би било могуће да дјеца у Бањалуци и Београду уче да је њихова земља у суштини БиХ и Србија, а да су им Српска или Србија „блиске земље“. Црна Гора је тек проблем, клатно у коме се, мимо дукљанизма, увијек појављује нека глобална или локална политичка сила која српски интегрализам каналише преко „српских“ зеленашких, конфедералистичких и „државотворних“ политичких сентимената. Наша политичка квазиелита, дакле, попут руске, фингира патриотизам (у много чему су их колонијални управници и пустили да управљају нама јер су одлично процијенили да иза повремене реторике не стоји никакав садржај).

Како створити српски интелектуални круг који би водио рачуна о српском идентитету?
– Тешко или немогуће. Први разлог јесте енормна сујета људи који би требало да буду у том кругу, а која је нарочито везана за Београд. Београд је велики град, мени изузетно драг због људи који у њему живе, али не познајем Београђанина – укључујући и најбоље људе у њему – који није животни циник. Ваљда те метропола учини таквим. Више него у малим мјестима, гдје је то, ваљда, очекивано, у Београду се гледа „ко је с ким“ и „зашто“, ко се коме у чему замјерио и не прашта се, а патриотски кругови нису много различити. Од људи које заиста познајем, само Богољуб Шијаковић и Милош Ковић јесу, колико је мени познато, људи спремни на интегрализам о каквом смо говорили.

Дакле, нисам оптимиста у уверењу да било каква елита, па и „интелектуална“ може да буде савјест народа. Погледајте наш језик (а језик је, како рече Хајдегер, „дом у коме пјеснички станује човјек“): мени се два пута дешавало да ми дипломирани филолози-србисти траже да промијеним ријеч „врлинослован“ јер је „неразумљиви неологизам“, док рецимо оксиморон „елитна проституција“ сасвим нормално функционише у српском језику данас. Шта нам то говори? Нешто се промијенило и у језику и у самом народу. Ми нисмо они који су били – мада то још увијек можемо бити. И неће нас вратити ни политичари, ни интелектуалци, ни владике. Само свако себе може да врати најприје Богу, па својој породици, па роду. Онда ћемо се питати шта треба да се ради а не како да се преживи.

Ако бисте добили прилику да реформишете српске државне институције, у ком правцу би текла промјена?
– Био сам декан Богословског факултета у Фочи, проректор Универзитета у Источном Сарајеву и могу из искуства да кажем: власт и они који држе оне које ми познајемо као власт никад вам неће дозволити да реформишете друштво – да направите неку зграду, да окречите фасаду, да понешто измијените у понечему. Да се борите да се све не покраде и разнесе – да. Да реформишете мимо већих планова – не. Погледајте само Републику Српску. Наши планови и програми су у појединим аспектима као да их је писао неко у Сарајеву, иако, наводно, имамо и наше Министарство просвјете и наш Педагошки завод. А ја бих управо почео од образовања. Јер ту су сви коријени, сва рјешења.

Друштвена декаденција почиње тако што родитељи, по навици из СФРЈ, делегирају своју дјецу од предшколског образовања и васпитања па надаље – држави. Држава се, с друге стране, брине само како да тренутна партијска елита остане на власти: идентитет је за њу у функцији власти, а не обратно. Зато „држава“ у Српској и Србији и допушта да друштво тоне све дубље: стабилократија је битна само за власт, стабилност је политичка категорија, а не предах који би овом народу дао да дише. За све остало – човјек је препуштен сам себи, а то нису добре руке: људи неће сами од себе бирати добро (неки зато што не знају, неки зато што неће). И ту је потребна интервенција државе: регулатива за пинкизацију, подстицај за културу и идентитет. Данас имате само оно што ја зовем „апологија нарко-дилера“, све је свима слободно, па купује и користи онај који то жели и може.

Дакле, почео бих од васпитања и образовања, измијенио програме у правцу српског интегрализма као етичке обавезе сваког од нас. Идентитет обавезује. Трудио бих се да „култура“ не буде манијакални занат неколицине престоничких чаршија већ нешто што се живи. У Русији и Украјини у најубогијем селу дјеца имају свој угријан простор, инструменте, учитеље музике, мале пјеснике и писце који рађају велике. Средњошколско образовање не смије одустати – како је то данас – и од васпитања. Факултети не треба да су ту да би што више младих држали на кућном а не државном буџету – њима је потребно темељно укрупњавање јер ми немамо кадрова ни за оволико државних, а не приватних и државних универзитета.

Интегрисао бих сасвим школске системе Српске и Србије. Исти уџбеници, у којима пише да нам је отаџбина од Вршца до Шар-планине и бар од Костанице до Босилеграда. Интегрисао бих образовни систем, тако да професори из Београда повремено оду да предају у Ниш и Бањалуку и обратно. Дебеоградизовао бих и дебањалукизовао Србију и Српску. Јер згураћемо се сви, прије или касније, у београдски пашалук и Бањалуку и та њена села. Без испаљеног метка. Али, као што видите, све су то генералски снови без покрића. Ипак, вјерујем у чудо и не могу да прихватим да народ, језик, Црква којима припадамо могу тек тако да се самоизбришу са земље.

 

Аутор Милана Бабић

 

Насловна фотографија: Снимак екрана/Саборни храм Христовог Васкрсења – Подгорица