Дарко Ђого: “Дозови се, Србине!”

Чини се да не постоји ништа српскије него знати шта је то што чини срж српског идентитета. Једна, или бар најважнија ствар без које Србин није Србин. Но, расплинутост времена у коме живимо, постмодерна шароликост чак и најтрадиционалнијих идентитета чини да не постоји чак ни најосновнији консензус око тога шта јесте или како се све појављује српски идентитет

Златиборски парк код хотела “Палисад” посљедње је уточиште уморним родитељима у данима када запарно Сунце прегони жарећи зракама које ће већ сутрадан себично ускратити. Но рани је август; лакоћа љета милом или силом прекрива све. Родитељи испуњавају ситној дјеци ону жељу коју им саопштавају ујутро – да иду у “гумени дворац”. На клупи поред напумпаног дворца сједе дјечак који наплаћује и родитељи који помало нагледају дјецу а још више се одмарају од надзора. Чини се да су сви у бар једној тачци досегли нешто налик на задовољство, ако не већ и срећу.

 

Но како оно што не прође није срећа, тако проблем увијек настаје када родитељ одлучи да крене даље, иако се дјечак у мајици са “патролним шапама” још није изиграо. Дјечак почиње да плаче, затим да вришти. Мајка га узима у наручје, отац покушава одлучно: “идемо!” али када види да одлучност не значи баш много насљеднику, покушава са полупрекорним: “Дозови се, Србине!”.

 

Србин, међутим, не жели да се дозове тек тако. Мајка га пушта да још мало оде у свој рај. Дјечак обилази још један круг и сасвим мирно долази до родитеља који га обувају и иду.

 

“Дозови се, Србине!” – то звучи као родитељска опомена, политички програм, егзистенцијалистичка парола којом се зазива нека тајновита унутрашњост.

 

Ко би, уопште, и био тај Србин, тај дјечак и човјек кога дозивамо? Да ли просто свако ко се тако осјећа, или постоје и неки критеријуми, ако не сасвим објективни, а оно бар опипљивији од простог убјеђења или осјећаја припадности?

Чини се да не постоји ништа српскије него знати шта је то што чини срж српског идентитета. Једна, или бар најважнија ствар без које Србин није Србин.

Бар већини људи који осјећају да идентитет није случајност која вас је на рођењу задесила (и унесрећила) већ и извјестан ток, оријентација и циљ, српски идентитет је незамислив, рецимо, без косовског завјета. Одлучност да се браниш и од надмоћнијег нападача, чак иако знаш да твоја даља судбина и даље може бити трагична у страдању али достојанствена у ропству (“пре свачији сужњи нег ичије слуге”), поимање да је “земаљско замалена царство а небеско увијек и до вијека” – једна таква упоришна тачка могла би да да опише само контуре бољих страна нашег карактера.

 

Но расплинутост времена у коме живимо, постмодерна шароликост чак и најтрадиционалнијих идентитета чини да не постоји чак ни најосновнији консензус око тога шта јесте или како се све појављује српски идентитет.

 

Довољно је само погледати све боје савременог српског национализма (а за то је довољно погледати коментаре на било којој страници око које се наши родољуби окупљају).

 

Хришћански и неопагански аутохтонисти, агностици и атеисти, мистици и езотеристи, присталице научне акривије и противници сваке врсте науке (будући да иза научности стоје “мрачне силе које контролишу дискурс и ум”), људи писмени у класичним и свјетским језицима, људи који пишу само великим словима и без интерпункције, горљиве присталице савремених српских политичара и странака и критичари сваког потеза сваке странке и “лидера”, вјечити оптимисти и вјечити песимисти, транзициони добитници који у декоративном национализму виде златно доба које живимо и транзициони губитници којима је национални хиперсензибилитет начин да уобличе трауму постојања у свијету без зрачка свјетла…

 

Како уопште и у чему наћи заједништво када се државна бирократија труди да репродукује само онолико “национализма” колико јој је у том тренутку опортуно и колико га је могуће контролисати, палити и гасити према потреби политичког тренутка? Како наћи само једну срж нечега што је бескрајно дубоко као српски идентитет? И да ли уопште тражити то једно?

 

Дозивање је занимљива историјска парадигма. Рецимо, у историји хришћанске Цркве дуго се писало само у два приповједна манира. Један је био традиционалан и настојао је да историју Цркве иначе представи као судар једне Цјелине са различитим друштвеним и политичким токовима. Сви конфликти унутар и изван Цркве наративно се поништавају, глачају, минимизују или поспољашњују – сукоб није унутар већ увијек изван Цркве.

 

Други приступ се развијао од почетака хуманистичке црквене историографије, али је нарочиту популарност стекао на њемачком говорном подручју у 19. вијеку (Адолф фон Харнак остаје и даље најзнаменитије име тог правца). За њега је историја хришћанства просто историја разноразних хетерогених, посвађаних, конкурентних групација које су се тек под већим пријетњама (гностицизам и римска држава) уједињавале и синтетизовале осјећај заједништва. Цјелина не постоји, она је проста случајна синтеза дјелића.

 

Међутим, постојао је и трећи приступ, који је још у 19. вијеку усвојила руска црквена историографија (на челу које је био величанствено талентовани Василије Васиљевич Болотов) а до сличних резултата доћи ће и најбољи савремени западни истраживачи (попут принстонског професора Питера Брауна). Овај трећи приступ ће у Цркви као Тијелу Христовом видјети Цјелину, али неће пренебрегнути ни стварне размјере конфликата унутар те Цјелине. Оно што је, међутим, нарочито занимљиво као резултат истраживања јесте схватање да су својеврсном динамичном, па понекад и конфликтном комуникацијом рани хришћани свједочили своје јединство.

 

Дакле: управо способност да једна хришћанска заједница у Галији каже оној у Малој Азији да се не слаже са њеном праксом слављења Васкрса омогућавала је јединство унутар мисли и живота једне Цркве. Рани хришћани су се дозивали не само писмима љубави и сагласности већ понекад и онима пуним жара и неслагања. Коначни прекид обично би се десио у моменту када би се одвојени дио посветио самом себи, свом унутрашњем животу, као аутореферентни систем.

 

Докле год постоји свијест о цјелини, дозивање је преко потребно. То не важи само за хришћанску цркву већ и за српски народ. Тајна српског идентитета стоји у његовој историјској слојевитости која се не да спљоштити, свести на једну димензију и израз.

 

Данашње вријеме једноставних одговора, интелектуалне затупљености и заглупљујуће информисаности не трпи вишеслојност. Данашњи човјек има потребу за само једним (обично познатим, својим) изразом дубоких истина. Та пошаст не заобилази ни српска родољубива осјећања данас. Неки порив да се, слично западним сусједима, српски идентитет разликословно ограничи и одреди, напуштајући неки дио сопствене прошлости, језика, културе.

 

Појава је некада банална, али баналне феноменологије крију опасне неуралгичне процесе. Тако, рецимо, понеко од чиститеља српског језика од кроатизама укаже “да је српски Васкрс а не Ускрс” (иако отац Јустин Поповић пише: “Данас је и мали Ускрс, јер нам је Пресвета Богомајка родила телом Господа Христа. Телом којим Васкрсли из мртвих победи смрт” а да не наводимо “Горски вијенац”: “па бадњаке српске налагајте и шарајте ускрсова јаја”).

 

Незнавеније су разне верзије прошлости и садашњости (а самим тим и будућности) које у неком од српских завичаја гледају “једине праве Србе”.

 

Српски идентитет је укотвљен у неколико важних тачака (само)идентификације – од средњовјековне преднемањићке и немањићке прошлости Зете, Рашке, Босне, која се улила у народно памћење кроз видовдански завјет ослобођења и уједињења, да би се у 19. вијеку сусрела са тада актуелним политичким идејама о језичкој одредници једног народа и културним токовима који су настојали да прошлост иновативно реактуелизују.

 

Данас се сви ти слојеви – сви наши завичаји, идеје, искуства, чежње, снови о томе ко и шта јесте Србин углавном сучељавају, супротстављају, мрве и тару у једнодимензионалној отупјелости намијењеној робовима Мегалополиса. Свакако, писмен и знавен Србин би требало да зна више од простог утиска – томе и служе васпитање, образовање, култура. Но систематско уништавање и дезинтегрисање српске културе врши су управо да бисмо се свели на честице биомасе које неће моћи да појме ни откуда Тесла и Његош на српским динарима или Дучић у читанкама. На крају би сваки од тих исцјепканих завичаја постао онај аутореферентни систем, космос по себи, прије астероид који сагоријева него усамљена планета.

А можда се и тим прозивкама и нервозним коментарима, исправкама непоћудних облика у језику и идеји – можда се и ми данас само дозивамо с краја на крај српског космоса и полиса, можда вичемо једни на друге више зато да би се у олујама које смо доживјели и којима нам увијек пријете дозвали једни друге, дозвали претке из сметова, збјегова и ровова и охрабрили себе а помало и онога кога прозивајући дозивамо?

 

Можда је та наша потреба за исправљањем других (силнија него она да исправимо макар мало себе) – само још један начин да им кажемо да их волимо и да нам је до њих стало, да их још држимо уз себе, макар нам не били по укусу и мјери? Можда је – ма сигурно јесте – читава та какофонија српских национализама само још један начин на који нас Бог дозива кроз пукотине овог космоса?

 

Дозвао се дјечак у златиборском парку, себи, родитељима, нама који га гледамо. У времена када се човјеку сваки дан, одмах након “оче наша”, појављују Миљковићеви стихови о планети која ће можда бити мина у расквављеном небу, дозивајмо се како умијемо и знамо. Наше је да се не заборавимо. Да се дозивамо док се не дозовемо.