
© Drazen Zigic/freepik
Празник Оци је највећи празник очева и веома се поштује, нарочито у сеоским срединама – деца на препад „везују“ очеве, а они им се „дреше“ већ припремљеним поклонима као што су слаткиши, воће, играчке. Дан треба провести у добром расположењу и слављу, а треба припремити посан ручак.
Симболика овог узајамног „везивања“ и „дрешења“ деце и родитеља (пре празника Очева, предходних недеља везивале су се мајке, а и деца) је јасна – припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога.
У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – љубав, која је „свеза савршенства“, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно „везујемо“ и „дрешимо“. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељевог, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни, пише на сајту Еперхије жичке.
Овај празник заправо подсећа који је благослов бити отац, и телесни и духовни. И колика је обавеза, и пред Богом и пред људима, бити пример својој деци, живећи праведним животом, пише РТС.
У неким деловим наше земље обичај је да се изађе на гробље и упали свећа преминулом оцу и прецима.