Данас је годишњица ВЕЛИКОГ ПОКОЉА у Велици: Монструозни злочин над православним становништвом припадника „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дивизија

Нуа Перлеши, удри! – Сали Бећа, соколе, не жали! – Кољи! – А Мустафа Ибижи, удри га, влашку му мајку јебем! Удри!

Данас је годишњица величког покоља, монструозног злочина припадника ‘‘Скендербег“ и “Принц Еуген“ дивизије над православним становништвом села Велике, бив. Општине плавске, Андријевачког среза, када су дивље хорде Арнаута, Арбанаса и плавских Бошњака, припадника муслиманске (не)вјере, на најзвјерскији начин убили око 700 стараца, жена и дјеце, а запаљено око 300 кућа.С

Свједочанство из књиге „Црни вјетар“ Вељка Мијовића

Вељко Мијовић је рођен 1935. године у Грачаници, код Андријевице, од оца Николе и мајке Зорке, рођене Вукићевић, и био је једино њихово дијете. Основну школу завршио је у Грачаници, осмогодишњу у Андријевици, док је гимназију учио у Беранама и Бијелом Пољу. Студирао је у Сарајеву и Скопљу, у ком је, на Филозоф-ском факултету, дипломирао на групи за југословенску књижевност и српско-хрватски језик.

Пуних четрдесет година био је професор у основним и средњим школама у Босни  и Црној Гори. Бавио се књижевним радом, од прве приче објављене у часопису „Сусрети“ 1953. године, па све до последњег даха,  шаљући  прозне текстове  бројним  књижевним листовима и часописима. Објавио је преко двадесет књига, међу којима су осам романа.

Једно вријеме је публиковао и књижевни часопис „Мисао“. Радио га је, практично сâм, издвајајући за његово штампање дио своје скромне пензије.

Међу његовим књигама савако да се издваја роман „Црни вјетар“, то потресно свједочанство о покољу недужних мјештана села Велика који се збио 28. јула 1944. године. Тада су припадници злогласних нацистичких дивизија “Принц Еуген“ и “Скендербег“, уз обилату помоћ вулнетера и балиста из Плава и Гусиња, у изненадном нападу, за кратко вријеме поубијали око 500 невиних људи, жена и дјеце. Деценијама је овај злочин скриван све док свијетло дана није угледао Вељков роман “Црни вјетар“.

“Црни вјетар“ је само мој дио дуга према прецима, невино убијеним рођацима, братственицима. Дјеци која нијесу стигла да уживају у миловању сунца. Овим романом нијесам хтио да навучем мржњу потомака жртава на потомке злочинаца, већ само да упозорим на злочин који је неко желио да прикрије маглом ћутања и заборава“ – говорио је Мијовић.

Да се заиста радило о вриједном дјелу тврдио је и књижевник Влајко Ћулафић док је говорио над Вељковим одром:

“Да Вељко ништа друго није урадио и да ништа друго није написао осим романа „Црни вјетар“, то потресно свједочанство о фашистичко-балистичко-вулнетарском злочину над народом Полимља и Велике крајем јула 1944. године, па је урадио доста и задужио наш род да чува спомен на њега до краја свијета и вијека. На седамдесетогодишњем помену величким жртвама, на Округлом столу и послије помена мученицима које је обавио Његова Светост Патријарх српски Иринеј са неколико архијереја Српске Цркве, Вељково име је јавно помињано с дубоким поштовањем и посебним признањем што је у времену у ком се ћутало о том геноциду, проговорио и јавно и гласно, потресним романескним сценама, на око три стотине страница, не презајући ни од помињања аутентичних имена злочинаца, чији су му потомци пријетили и пресретали га, осиљени тиме што им је власт очеве амнестирала, приљубила их и ухљебила, и дала им потврде о безгрешности којима су махали над гробовима невиних жртава и пред очима њихових сродника. Али, био је сувише храбар да би га уплашили“ – нагласио је Ћулафић.

Неизмјерну захвалност за његово дјело исказивали су му и сами Величани истичући да је он први почео да скида пепео заборава са вјечите величке ране.

“Вељко Мијовић је скоро први ударио на вишедеценијску зидину срамног ћутања и испричао причу о Велици и њеној муци. Нека га и на оном свијету прати захвалност Величана и нека му је вјечна слава и хвала“ – поручили су му Величани.

(О Вељку Мијовићу записао новинар Дарко Јововић)

Одломак из књиге “Црни вјетар“ – (Покољ у Велици 1944.)

XXIV

Огањ се ширио, остављао за собом црну земљу, као водоскоци бљештаво сјајножути пламенови утркивали су се к небу, топили се у блиставој свјетлости јулског дана, сустизали се, ломили. Све гори, куће, стаје, сијена, торови, кокошарници. Пламен се савија, час к земљи пузи, застаје, као да опипава простор пред собом, блиједи нагло, а онда тргнувши се, као водоскок иде к небу, а за њим лети запјевка женâ и црна свјетлост.

Војници у бијелим капама и црним кошуљама пуцали су у старце, жене, у дјецу, у све што се креће; у колибе, у кошеве и стаје, у црно небо над Великом, у то сунце што лебди и плови над просторима. Црни дим је кренуо од земље, црн као катран, да би се, дохвативши се висина, стовио са свјетлошћу и постао бијел.

Све ће огањ да прождере као незасита неман, све. чак и земљу по којој се људи крећу. Све. Све што захвати огањ некако пригушено пишти, цичи, претвара се у дуг, отегнут и бескрајни шум, пискав, од кога све живо покушава да бјежи, да се склони.

Бјежање кокошке, јагњад, пси, овце блеје, претварајући се у буктињу, у округле, свијетле и уздрхтале лопте. А војници у бијелим капама и црним кошуљама ломе ограде, трче, ничу свуда, на грудима им свјетлуцају укрштени реденици, о појасу бомбе и дуги ножеви. Гласови су им продорни и циктави.

– Нуа Перлеши, удри!
– Сали Бећа, соколе, не жали!
– Кољи!
– А Мустафа Ибижи, удри га, влашку му мајку јебем! Удри!

А огањ као помахнитали вјетар све за собом уништава. Ватра је заклонила сунце. Она је јача од сунца. Дим упорно гуши јауке и повике. Пуцњи се укршавају, ломе, сударају, нестају, опет ничу и мијешају се с ватром, димом и свјетлошћу.

Дрвене куће у огњу, пуцају греде; а то пуцање изгледа као јек, као крик или тежак уздах. Из њих искачу дјеца, жене, старци, вичу, запомажу, кукају:

– Томо, скачи. Спасавај се!
– Крстоооо!
– Леле мени, мајко, жив изгорех! … Жив!
– Спасите ме!
– Очи моје, ђецо моја!
– Не дајте ме!
– Лелее…
– Куку нама данас и задовијек! …

Кога они дозивају? Од кога у овај црни јулски дан траже помоћ велички житељи? Има ли за њих спаса у овај дан, под овим црним сунцем и на овој црној, мученичкој земљи? Хоће ли их ико чути? Хоће ли им ико потрчати у заштиту?…

Има ли Бога да види ово? Има ли људи? Има ли ико да види ово? Има ли?…
А огањ бјесни непрестано. Гласови, крикови бјесне. Све бјесни: дим, свјетлост… Мајко наша православна, што нас роди! … Заштити нас, Богородице… Чуни наш глас… Омекшај своје срце… Пружи руке своје к нама! … Подигни свој глас и реци: Доста! Доста муке и пакла!… Пси урличу, завијају, бјеже обезнањени. Краве, коњи и овце бјеже лудо уплашене…

Војници, помахнитали, тумарали су селом, пресретали дјецу и жене, клали све што је живо, набијали их на бајонете и бацали у ватру. Ухватило је неколико војника Милеву Гојковић и Стевку Симоновић па их клали дуго и натенане. У дјечијим очима, широко отвореним, помијешали су се страх и свјетлост…
Окруживши жене и дјевојке војници су лагано стезали обруч око њих с упереним пушкама, знојавих лица и исколачених очију, пуних отровне мржње.

Мирис спарушене траве, спаљених домова, изгорелих људских тијела и спаљених животиња ширио се уоколо, ударао у ноздрве. Пуцњи су рањавали љетњи дан и дробили га; гласови се ширили:

– Пуцај, Ибиши!
– Удри!
– Ризване, не жали!
– Ћафири погани!
– Мајку им српску!
– Удрите пасју милет!
– Не жали…

Пјенио се дан, пјенила се свјетлост, пјенио се дим, ницали лелеци, кукањ и вапај… Жене и дјевојке, њих пет – шест, збијене и занијемљеле, чекале су свој дан судњи, свој последњи час.

Мара и Дола Гојковић бришу шамијама очи, не плачу, само им се видик премрежио црним сјенкама. Око ногу им се заплиће трогодишња дјевојчица. Повремено се чује њен глас у тој тишини, некако пригушен и испрекидан. Седмогодишњи син Долин Гаврило, метнувши прстић у уста, са страхом је посматрао војнике припивши се уз мајку.

– Станите ту једна до друге – рече Нуа Перлеши из Паскалице код Пећи и показа руком мјесто гдје треба да стану. Жена и дјевојка се ускомешаше, гласови се осуше:
– Шта ћете с нама?
– Не дирајте нас ако сте љуђи!
– Не дирајте!
– Ништа ми нијесмо учињеле.
– Ништа…

Човјек је викнуо:
– Кад ви велим, станите овђе…
– Станите да ве слика Бари Јусуфи – рече омален и жгољав човјек па окренувши се својим друговима, он уграби да погледа Бари Јусуфа и да му намигне.
– Оди овамо, Бари Јусуфи, да их фотографишеш – рече други. – Оди!

Бари Јусуфи је био пјегав, мало повијен у раменима с фотографским апаратом о рамену. Пришао је без журбе женама и дјевојкама на седам-осам корака, скинуо апарат, окренуо га неколико пута у рукама, загледао га мрштећи се и мичући дебелим уснама.

– Лијепе ћете слика да имате – рече Мустафа Ибиши, смешкајући се.
– Лијепе, бели – додаде други.
– Виђећете само!

И прије него ли је фотограф хтио да их сними, човјек са зулуфима махну руком давши знак војницима да пуцају. Нијесу стигли ни да се приберу, многи ни да примијете уговорени знак који је човјек дао својим друговима, из пушчаних цијеви је сунуо бијели пламен и оборио их к земљи, немоћне да се одупру, да се бране.

– Мустафа, удри не жали! Удри! – викао је неко од војника.
– Удри!
– Јазук ти, Нуа Перлеши, ако ти која побјегне.
– Неће, неће, Сали Бећа!
– Удри!

Дјевојка у црној марами се одједном отиснула низа страну, посрнула неколико пута ширећи руке и заносећи се као да трчи неко у загрљај.

– Е, нећеш, крмачо, побјећи, бели. Не!… Викнуо је Нуа Перлеши и хватајући је на нишан опалио. Дјевојка је нестала као сјенка, потонула у ижђикалој трави на дну шљивика… Послије примијетише облак прашине који је дуго лебдио над цестом, над ливадама, шљивицима и закључише да је то колона њемачких возила која одмиче грабећи уз величке брегове према Чакору.

Неки војници пожурише к цести, а неки се растрчаше у групама преко села. За њима остала згаришта, поломљене ограде, поломљени кукурузи, све спаљено, црни дим. Остале су за њима мртве жене, дјеца и старци и пратило их црно сунце и црни дим.

XXV

Опколивши Велику, војници у бијелим капама и црним кошуљама насртали су на домове, подметали огањ из врисак и поклич, хватали дјецу и клали, пуцали у старце и жене, а оне онако рашчерупане бјежале и биле обаране мецима из аутомата и пушака.

Све се претворило у пламен, у дим, и врисак. Пред кућу Алексе Пауновића као привиђење никоше тројица балиста. Прије него су стигли, баба Тода је прије свих примијетила како су на двојицу дјечака пуцали. Убили су једног – то је добро видјела, а другог да ли су убили или ранили, то она није знала.

Сјетила се тада Михаила Гојковића, сељанина, који је наишао поред њихове куће и тада јој рекао да нико не бјежи, да буду мирни да изнесу хљеба и соли, а свака војска кад јој се хљеб и со понуди, неће подићи руку, смиловаће се. Тада је Тода кренула ситним кораком према првом војнику носећи на послужавнику хљеб и со. Није стигла ни ријеч да проговори кад је Таир Сулејмани, онако висок, са зулуфима, дрекнуо запјенушено:
– Сиктер, стара крмачо! Сиктер!…
– Богме , ништа нијесмо криви, – рекла је Тода бојажљиво и са страхом и скоро не примијетивши како јој је човјек из руку избио послужавник, а хљеб и со су се расули по земљи. Онако испружених руку и дрхтећи Тода је још један корак направила према војнику.
– Сиктер!
– Немојте ми ђецу дират – мрмљала је молећиво. – Она ништа нијесу крива.

Пристигла су и она двојица. Били су знатно нижи од Тахира Сулејманија. Дјеца Радоје и Деса су престрашено посматрала приспјеле војнике, Дрхтала су. Омале и малко риђ војник по имену Бари Јусуф са сјајем у очима рече:
– Хасане, прво ђецу да закољемо! Тахир Сулејмани је без журбе из футроле извадио пиштољ чија цијев нагло засвјетлуца на сунцу.
– Ђеца никоме ништа нијесу учињела, – опет ће Тода.
– Хасане, прво ћецу – опет ће Бари Јусуфи.
– Могу одма’ – Ево! – рече Хасан Кабаши и хитро иза појаса истрже нож. – Могу!…
– Ђецу ми недирајте, ако бога знате, – рече Тодаширећи руке. – Не дирајте ако сте љуђи.

Бришући сијев свог пиштоља марамицом, Тахир Сулејмани испод ока је посматрао дјевојчицу, а затим бабу Тоду у чијим је очима лако и једва видљиво заискрила суза, ситна као ђинђува. Тода је примијетила чипкасту мараму, пиштољ, мрко и од сунца и вјетра опаљено војниково лице, а онда као да сања да се отвор цијеви пиштоља шири, увећава, постаје огроман до невиђених размјера да би могли и небо и земњу у њега да стану. – Ђецооо, бјежте! Бјежте! – викнула је одједном и неочекивано.
Тодин глас је прасак пиштоља прекинуо. Пред њеним очима читаву вјечност се расцвјетавао пламен. Ширећи руке и тетурајући се Тода је прво посрнула, а онда лицем ударила о земљу. Дјеца су потрчала према потоку.

Бари Јусуфи је викнуо пријекорно:
– Ето, Таире, могли смо да их закољемо.
– Могли, бели – рече Хасан Кабаши.
– Могли, могли – потврди Таир Сулејмани. Бари Јусуфи учини неколико корака према потоку не примијетивши никог, а затим се врати к својим друговима непрестано вртећи главом и пријекорно говорећи:
– Да вас нијесам послушао, садек би’ и овођен гледао заклане. Али ти си, Таире, сметен чоек.

Овај је само ћутао стиснутих усана и мало погнуте главе. Постојавши неколико тренутака они се запутише ка дому Живаљевића. Преко Иван-поља су трчали плавски вулентари и халакали:
– А, Смаилеее!
– Држ’! Не дај!
– Претеците их!
– О, Ибрахимеее!…

Из шљивика изрони стадо оваца. Сунце припекло, дан се блистао. Застадоше. Тада Тахир Сулејмани примијети човјека са тојагом. Живо размахујући њоме човјек је тјерао стадо оваца уз брегове.

– Хасане, ти зађи одозго, а нас двојица ћемо овудијен да га ухватимо и стадо узмемо – рече Тахир Сулејмани. – Ајде брже.

Хасан Кабаши се брзо одвоји од својих другова и изгуби у шумарцима. Тахир Сулејмани и Бари Јусуфи прескочише неке ограде, зађоше у поток, а онда се испеше уз стрмину. Кад их човјек с тојаго први примијети, викнуше:
– Чекај! Не ћерај!

Михаило Живаљевић правећи се да их није чуо, убрза ход машући тојагом над овцама и пригушено вичући на њих.

– Чекај, крмче, кад ти кажемо! – викну Тахир Сулејмани и опали из пушке. – Чекааај!…

Михаило уздрхта, осјети да га у грлу стеже и да му се пред очима мрачи. Ипак, морао је да стане.
Бришући зној са лица и чела примијети како к њему пристижу Тахир Сулејмани и Бари Јусуфи, такође знојави. Видио им је зајапурена лица и погледе пуне мржње.
Пришли су му. Таир га је ухватио за ревере сукњеног капута и колутајући закрвављеним очима и пјенећи просиктао:
– Кад ти се каже, крмче, да чекаш, онда чекај!
– Нијесам чуо – бранио се Михаило Живаљевић.
– Чуо си.
– Нијесам чуо…
– Чуо си, бели – рече Бари Јусуфи. – Чуо!
– Ајде с нама да нам нешто помогнеш – рече Тахир Сулејмани, примијетивши како им прилази Хасан Кабаши, задихан.
– Шта да ви помажем, љуђи?
– Овце да ни ћераш за Пећ, – рече кезећи се Хасан Кабаши.
– Што тако гледаш? Што се чудиш? – плану Сулејмани одједном.
– Ево, ћераћу – рече.
– Да ћераш но шта – мумлао је Бари Јусуфи. – Ајде…

Ишли су страном. Пред њима је био Михаило Живаљевић са дугом тојагом и овце које су, збијене у гомилу, тешко дисале од несносне жеге. Трава спарушена, некошена, замршена, пожутјела. Михаило је стрепео: убиће ме. Да бјежим. Не, не, нећу да бјежим. Немају разлога да ме убију. Ако шћену, ја ћу им гонити овце до Пећи.
Кришом му је поглед бјежао час лијеви, час десно: трње, потоци, врзине доље, горе стрмина, ливада… Шума је далеко. Ако овијем побјегнем, другима ћу да упаднем у шаке. Нема се куд… И страх га је све више обузимао, а у души стезало. Послије је примијтио да се нешто договарају. Дрхтао је.

– Какву смрт би највише желио? – пита га Хасан Кабаши.
– Никакву, јер ништа нијесам крив.
– Крив си! – дрекну Тахир Сулејмани и унесе му се у лице.
– Какву смрт би хтио? Говори! – мумлао је Хасан Кабаши. Михаило Живаљевић је ћутао правећи се невјешт. Није имао ни толико снаге да ријеч изговори.

– Можда би хтио да те објесимо, – рече Бари Јусуфи.
– Не жели он да га вјешамо, видим ја. – рече Хасан Кабаши. – Он би желио да га одеремо.
– Нећемо да га одеремо. Јок – рече Тахир Сулејмани. – Ми ћемо да га набијемо на колац.
– Јок. Какав колац, – рече Бари Јусуфи. – Нећемо на колац.
– Но? – упита Тахир Сулејмани.
– Други пут. А садек не, – убрза Бари Јусуфи.
– Крмче, чујеш ли ову нашу причу? – одједном упита Хасан.
– Чујем.
– Па шта велиш, Алаха ти, на ово? – упита Хасан Кабаши тобож меко и снисходљиво.
– Можете како оћете са мном – рече Михаило Живаљевић осјетивши клонулост у чизавом тијелу. – Можете!…

Били су ка Потоцима. Овце су споро пред њим одмицале. Хасан Кабаши је неочекивано искорачио напријед испред својих другова малко забачене главе. Нико није примијетио да му је у десној руци био нож. Намигујући оком Бари Јусуфу и Тахир Сулејману, Хасан Кабаши се лагано примицао Михаилу који је леђима био окренут.

– Е хоћу да те ја опипам, крмче, – рече Кабаши па замахнувши ножем забоде га у сам Михаилов врат. Поводећи се и тетурајући, Живаљевић испусти тихи мукао крик.
– Кољи га! – викну одједном Тахир Сулејмани.
– Љуђу… крв… шта – блиједећи и грцајући изговарао је Михаило кркљајући, бранећи се и рукама и ногама.
– Удри га! – викну Бари Јусуфи.

Послије су га опколили, ударали ногама, кундацима, боли ножевима, газили. Просто су кидисали сва тројица на њега кидајући му дио по дио тијела. Човјек се на земљи грчио, трзао, кркљао…

Сунце је замарало поглед, у једном дијелу села чулу су се пуцњи и крици…