Дан када је Британска влада обуставила помоћ четницима

На данашњи дан, 30. маја 1944. године британска влада је у Другом свјетском рату званично обуставила помоћ четницима Драже Михаиловића.

Промјена британске политике према партизанском и четничком покрету планирана је од марта до маја 1943. године. Британија се није могла нагло и лако одрећи подршке Дражи Михаиловићу, јер би то значило прекид односа са југословенском владом и краљем, па је одлучено да се води политика обазриве подршке и једнима и другима. Та политика еквидистанце, или дуплог колосјека, спровођена је од маја до краја 1943. године, када је Британија почела да пружа помоћ комунистима.

Винстон Черчил, британски премијер, лично је одредио бригадног генерала Фицроја Маклејна за шефа савезничке војне мисије која је у Врховни штаб Јосипа Броза стигла септембра 1943. године.

Маклејн, дипломац са Кембриџа, био је добар познавалац комунизма јер је већ као двадесетшестогодишњак службовао у СССР-у. Маклејн је тврдио да је партизанска политика „конструктивна прије него деструктивна“ и да је „ван дискусије да може бити повратка на стари поредак“. Плашећи се да због подршке Михаиловићу партизане не отјера, јер би могли да „закључе да је СССР њихов једини пријатељ“, Маклејн објашњава: „Ако бисмо ми одбацили Михаиловића и у исто вријеме знатно повећали нашу материјалну помоћ партизанима, тиме бисмо не само подржали југословенски допринос савезничком ратном напору, већ би такође требало да поставимо англо-југословенске односе на постојанијој основи, што би много допринијело консолидовању нашег положаја на Балкану послије рата“. Под овим околностима, каже Маклејн, „моје препоруке су следеће: 1. да престане помоћ Михаиловићу; 2. да се наша помоћ партизанима знатно појача“. Форин офис је по објављивању Маклејновог извештаја тражио од Министарства рата да бригадни генерал Чарлс Даглас Армстронг, који је био у Михаиловићевом штабу – са такође становитим руским искуством јер се 1919. године борио против бољшевика у сјеверној Русији, када је и одликован Војним крстом за храброст – одговори на нека питања која су произилазила из Маклејновог извештаја. Армстронг је у извештају од 14. новембра 1943. године, поред осталог, навео да „Михаиловић мисли једино како да савлада партизане и да спријечи њихов улазак у Србију“. Дан касније, 15. новембра 1943. године, генерал Армстронг је Дражи Михаиловићу упутио оштар протест у коме, поред осталог, каже: „Откако сам додијељен Вашем штабу никад нијесам од Вас добио ниједан драговољан предлог или план за извршавање војних операција ка истоку, то јест у Србији. Стално сте заузети проблемима партизана, муслимана и усташа. Изгледа да сте се сасвим задубили у ову унутрашњу борбу на велику штету југословенског доприноса ратном напору Уједињених нација“. Даглас Хауард, начелник Јужног одјељења Форин офиса, у свом коментару Маклејновог извештаја је рекао да се „уздржава од поновљене оптужбе да су Михаиловић и четници у уској повезаности с Њемцима“, истовремено изражавајући сумњу да је у британском „дугорочном интересу да помажемо партизане да добију контролу над цијелом Југославијом“, јер Михаиловић „чува своје снаге како би спасио Србију од комунизма“ и „као што нам кажу наши официри за везу, он представља осјећања највећег дијела Срба“ те да би било врло „погрешно са наше стране да наметнемо партизане Србији“.

Ентони Идн, министар иностраних послова у Черчиловој влади, обавијестио је на сједници ратног кабинета децембра 1943. године кабинет да је примио телеграм британског амбасадора при југословенској влади у коме он износи став „да би требало одмах да прекинемо са генералом Михаиловићем“ додајући да је обавијестио амбасадора да је „спреман да препоручи овај став ратном кабинету али да он мора да има доказе да генерал Михаиловић сарађује са непријатељем чак и уколико би ти докази били такве природе да не би могли да буду јавно објављени“. Нешто касније Идн, у меморандуму од јануара 1944. године, пише: „Раскид са Михаиловићем ће сигурно привући велику пажњу и постоји опасност да ће он бити представљен као да смо га ми жртвовали како бисмо удовољили совјетској влади“. Двије године касније нема никаквих дилема код Британаца када је ријеч о Дражи Михаиловићу – дијете Сунца постало је наказа из снова. У извештају послатом Форин офису марта 1946. године, два дана након хапшења генерала Драже Михаиловића, енглески амбасадор у Београду Ралф Стивенсон је, поред осталог, написао да је Михаиловић био „легендарно чудовиште које симболизује реакцију, тиранију и српски партикуларизам“.