Дан кад је Сплит клицао Србима: „Све је ово ваша Србија“

На данашњи дан Тимочка дивизија српске војске ослободила је Сплит

„Живела српска војска! Живела Југославија“, клицало се на данашњи дан, ни мање ни више, него у истом оном Сплиту, у коме се последњих деценија све више чују повици „Србе на врбе“, и „За дом спремни„. Јер, управо је српска војска, њен други батаљон 13. пука „Хајдук Вељко“, Тимочке дивизије, тог 20. новембра 1918. године ослободила срце Далмације. Истог дана, окупатора се решила и Ријека, а Срби су тих дана ослободили и Шибеник и Дубровник.

Истина је, дакле – град у коме и данас мало-мало па ничу усташки графити, место које је ишколовало Томпсона и у коме се редовно слави годишњица „Олује“, некада је углас и с братском љубављу поздрављао Србе.

Историјска је чињеница да Сплит који се деведесетих „прославио“ и злогласним логором „Лора“ у коме су убијани и мучени Срби, дедовима истих тих сатрвених Срба – дугује слободу.

„Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобедиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвете, најлепши и најмилији. Благословен био час када вас видесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колевка која вас је одњихала“, захваљивао се српским гвозденим армејцима Јосип Смодлака, оснивач Хрватске демократске странке, док је 20.000 људи, који су у великом броју чинили навијачи данашњег „Хајдука“, како је тада писао главни уредник „Слободне Далмације“ (у то време „Новог доба“), био у „делиријуму одушевљења“.

„Добродошли браћо“, поручивао је тај лист са своје насловне стране, славећи српске јунаке који су превалили пешке више од 800 километара не би ли ослободили Хрвате.

„Напред Србијо! Слава ти велика мученице, светице и јунакињо! – заори се низ Јадран и сви сложно запјевасмо: ‘Боже правде, Ти што спасе од пропасти до сад нас’. Догодило се оно што нитко није очекивао, чему се нитко није надао. Створили смо највеће дјело у нашој историји, јер никада већи, никада јачи нити славнији нисмо били. Али кад ће доћи? Кад ћемо загрлити ослободитеље наше? Кад ће стигнути хероји наши, да благословимо стопе и руке њихове, које нам раскидаше окове и пронијеше име и славу широм бијела свијета? Са овим мислима загрејане су нам биле душе и сваки атом тијела дрхтао је од узбуђења, поноса и величине. И напокон јавише да ће српска војска стићи у Сплит днева 20. новембра…“, писао је оновременик Стјепан Роца у „Алманаху Јадранске страже“.

Зачуло се тога дана и „Боже правде“, а, како је за „Јутарњи“, подсећао историчар Александар Јакир, професор на Одсеку за историју Филозофског факултета у Сплиту и аутор књиге „Далмација у међуратном раздобљу 1918–1941“ – жупан сплитско-далматински војницима је током славља довикнуо: „Све је ово ваша Србија“!

„Нека се знаде да је на 20.11.1918. за регенције Александра Карађорђевића храбра војска краља Србије Петра Првог под вођством Стојана Трнокоповића на овај пристан победоносно ступила поздрављена, загрљена и благословљена од целокупног народа и грађанства Сплита„, писало је на спомен-плочи која је неколико година касније постављена на сплитској риви.

И пре неколико година, када су у Сплиту нападнути Српски ватерполисти, хрватски историчар Горан Радић подсетио је на историју. Руска „Известија“ је, како је навео тада, 1917. године објавила садржај тајног Лондонског уговора потписаног између Антанте и Италије,  по коме је Италији обећана готово цела обала источног Јадрана, док је Србија требало да добије остатак далматинске обале, Славонију и БиХ. Одлука о томе хоће ли Хрватска припасти Мађарској или ће ући у смањену Аустроугарску, остављена је, каже Радић, за крај рата.

„Српским војницима тај уговор није пуно значио, ослободили су целу Далмацију и дошли све до Ријеке где је ситуација 1918. постала драматична. Прво је у ријечку луку упловила италијанска ратна флота на челу са бродом „Емануеле Филиберто“, а затим је у град ушао и пуковник Максимовић са 700 српских војника. Након тога долазе и Американци, Британци и Французи, па се у Ријеци нашло одједном чак пет савезничких војски. Од пуковника Максимовића тражено је да се повуче 20 километара, али су српски војници само прешли мост, остали у источном делу града и тако га сачували од пада у италијанске руке. Србија поделу Хрватске није дозволила“, подсетио је Радић како су Срби сачували Далмацију.

Данашњи Хрвати, међутим, овога се не сећају. И ако их неко и подсети, они, попут бившег шефа хрватске дипломатије Мира Ковача, покушавају да славну победу српске војске представе као почетак окупације Хрватске.

„Српска војска није дошла у Далмацију да спашава Хрвате и хрватске земље, већ да осигура велику Србију. То је чињеница и суштина неспоразума између Хрвата и Срба“, тврдио је Ковач.

Колико год, међутим неки намерно заборављају историју, она је увек ту да их подсети да је суштина постојања Хрватске, заправо, у нераскидивој вези са Србима.

Чињеницу да су њихови преци 1918. године Србе дочекивали као браћу и спасиоце највише се труде да забораве навијачи „Хајдука“ који данас кличу усташке поздраве.

Док са трибина сплитског стадиона прете Србима, покушавају да закопају и истину о свом клубу, па с гнушањем демантују све оне који тврде да су „Хајдук“ основали управо студенти српске националности, између осталог Блажо и Борислав Приморац, Ђорђе Матавуљ, Никола Матановић, Павле Јанковић…

Како ли би тек реаговали, када би их неко подсетио да им је у управи клуба, седео један четник, и то Дражин војвода и командант Далмације, Херцеговине, западне Босне и југозападне Хрватске Илија Трифуновић Бирчанин који је имао функцију почасног председника клуба?

Без обзира на то што су, након рата, комунисти Бирчанинов гроб прекопали, а кости му бацили у море – истину о томе колико су их Срби задужили – сплитски таласи никад неће успети да сперу.