ДАЈТЕ ПОГЛАВНИКУ 20 ГОДИНА: Хрватски историчар објавио делове Степинчевих писама о којима је говорио патријарх Порфирије

Хрватски историчар Хрвоје Класић обелоданио је делове писма које је надбискуп Алојзије Степинац писао папи Пију Дванаестом о усташама, Анти Павелићу, Србима и расним законима, о којима је недавно на ХРТ-у говорио патријарх СПЦ Порфирије.

У уводу текста за хрватски портал НЕТ, Класић истиче да ако од патријарха Порфирија зависи какви ће бити односи између Католичке цркве и Српске православне цркве, онда су ти односи на добром путу да постану бољи него што су икада били у историји.

Навео је и да је на споменути Порфиријев интервју реаговало неколико хрватских политичара, генерала, академика, колумниста и свештеника који, како је навео, сада траже извињења и оставке одговорних на ХТВ-у, а цели „случај“ чак доводе у везу с (нарушеном) националном безбедношћу.

Највећи проблем за Класића не лежи у изговореним речима, већ чињеница да их је изговорио један Србин, и уз то православни свештеник, преноси Танјуг.

Ипак, Класић се осврнуо на коментар свештеника Јурја Батеље, човека који годинама проучава живот загребачког надбискупа и који носи титулу „постулатора каузе за канонизацију бл. Алојзија Степинца“. Батеља, истиче Класић, у свом дугогодишњем истраживачком раду никако није налетео на нека контроверзна и проблематична места у Степинчевом животу и раду, него искључиво проналази мисли, речи и дела која иду у прилог његовој светости, засметало то што је баш та проблематична места уочио патријарх СПЦ.

Класић, који каже да је такође имао прилику да прочита поменута Степинчева писма, у тексту износи делове који су се њему учинили проблематичним са аспекта историчара.

За њега је, наводи, проблематично када Степинац, као хришћанин и као добронамеран човек, папи у писму од 16. маја 1941. пише о увођењу расних закона у НДХ, или како их он назива „законима против Јевреја“ (Leggi contro gli Ebrei), као средство које ће одобровољити нацисте, па закључује да је “много мање зло то што су Хрвати донели овај закон него да су Немци преузели сву власт у своје руке”.

Степинац, према Класићу, у истом писму спомиње и многобројна покатоличења Јевреја и Срба православаца, а обраћање завршава речима: „На крају, потпуно искрен, могу приметити да у круговима власти постоји најбоља жеља да се Хрватска претвори у католичку земљу. Ратни министар (Славко Кватерник) ми је апсолутно гарантовао: или ће Хрватска бити католичка земља, или нека нестане“.

У закључку наводи:„Жеља оних који тренутно владају Хрватском да спроведу у дело учење Католичке цркве ставља нам обавезу да им помогнемо и да их подржимо са свом лојалношћу и снагом којом располажемо“.

Класић напомиње да у тренутку када Степинац пише ово писмо већ постоји логор Даница крај Копривнице у који усташе одводе стотине (а ускоро и хиљаде) невиних Срба и Јевреја.

Само две седмице пре овог Степинчевог писма, наводи Класић, усташе су поубијале двестотинак сељака српске националности из села Гудовца крај Бјеловара, а само три дана пре Степинчева писма близу 400 Срба из Глине и околине.

Наводи и да то, наравно, нису и једине невине, цивилне жртве усташког режима у споменутом периоду о којима је, како каже, Степинац био одмах обавештен.

У писму од 14. јуна 1941, Степинац се залаже да Света Столица призна НДХ и пише о разочарању државног руководства јер се то још није догодило. „Не сумњам Свети Оче да се овђе води очајна борба на живот или смрт између шизме која је представљена у српству и католичанства представљеног у Хрватима“.

Степинац је папи Пију Дванаестом у том писму навео и да се „здрав део“ Мачекове ХШ одмах придружио Павелићу, што је за Степинца гаранција успеха нове државе, јер: „иако је очито да међу поглавниковим присташама није све онако како би се желело, мора се узети у обзир и вредновати чињеница да је Павелић истински католички практични верник, и да жели створити, успркос огромним проблемима, једну католичку државу у Хрватској“.

Класић пише да и у овом писму, као у претходним, Степинац пише папи о намери Немаца да одређени број Словенаца протерају из Словеније и населе у Македонију. „Већ ме је раније поглавник питао што ја мислим, ако он одлучи да замоли немачке власти да промени судбину Словенаца и да их као католике пребаци у Хрватску, међу католике, а да из Хрватске пребаци исто толико Срба шизматика у Македонију. Ја сам одговорио поглавнику да би једно такво решење за несретне Словенце било боље…”.

И најзад о Србима и католичанству, Степинац је у овом писму папи написао:

„Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под утиском да власт подржава католичанство. Али не може се порећи ни да их тера и сва биједа шизматичке цркве… Вјерујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били посве ликвидирани из Хрватске.“

Класић констатује да међу људима заиста постоје разлике, па и по томе што, како каже, неки од нас виде проблематичне ствари тамо где их други не виде, или не желе да их виде.

„Не би ли било разумно да напокон о тим разликама почнемо да причамо, наравно с аргументима, а без претњи и увреда“, упитао је Класић.