ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: „Фра Сотона“ и Макс Лубурић – убице од којих су зазирали и њемачки официри

Два најпознатија усташка кољача били су Вјекослав Макс Лубурић, командант јасеновачког концентрационог логора, и католички свештеник Мирослав Филиповић, познат као Фра Сотона – над њиховим злочинима згражавали су се чак и команданти њемачких СС дивизија.

За Лубурића, коме су усташе пјевале као о команданту „својих месара“, рођеног у Хумцу код Љубушког 1913. године, чак је и кћерка Анте Павелића Вишња прије смрти 2015. године рекла да је био „лудак, умно болестан човјек и да га уопште није било могуће контролисати“.

Већ сама чињеница да је био оснивач концентрационог логора Јасеновац – ставља га на листу једног од највећих злочинаца Другог свјетског рата. У тим системима смрти, под командом Павелићеве десне руке, Лубурића, убијено је на хиљаде дјеце, махом српске националности.

Само у дјечијем логору у Сиску умрло је између 1.152 и 1.631 дјетета, углавном са Козаре, у језивим условима.

Иза Лубурића је остало на више десетина хиљада стријељаних, покланих и раскомаданих цивила свих животних доби.

Лубурић је убијен у бјекству 1969. године у својој вили у Шпанији, на начин на који је и сам убијао. Његов посилни Илија Станић, син једног од усташа, био је Удбин агент. Станић је прво употребио отров, а онда му чекићем разбио главу.

Према свједочењу Станића, док је Лубурић умирао он га је подсјетио да је и сам на тај начин убијао дјецу у Јасеновцу.

Прошло је више од 70 година откако је у Загребу због злочина објешен Мирослав Филиповић, познат као Фра Сотона, један од, по бруталности и садизму, најозлоглашенијих усташких злочинаца из Другог свјетског рата, пише хрватски портал „Експрес“.

Рођен је у Јајцу 1915. године, а 1938. се заредио и ушао у фрањевачки ред у Самостану Петрићевац у Бањалуци, добивши редовничко име Томислав.

На почетку рата, учествовао је у покољу око 2.300 цивила у предграђима Бањалуке – људе су убијали сјекирама и крамповима. Филиповић је носио усташку униформу, а један од карактеристичних случајева десио се у селу Шарговцу.

Усташе су ушле у један разред, пристојно поздравили учитељицу и дјецу, да би Филиповић замолио наставницу да одабере неког од ученика.

Филиповића су у том крају јако добро знали, поздрављао се са мјештанима, па је учитељица мислила да жели да неко од ученика нешто одрецитује. Одабрала је Радојку Гламочанин, а он је дијете, које му је пришло без страха, подигао на катедру и пререзао јој врат ножем.

У хаосу који је услиједио рекао је: „Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповиједити и разријешити свих гријехова“.

На суђењу 1945. године, Филиповић није признао да је учествовао у клању 52 дјеце у школи, али јесте да је видио како се из тог покоља усташе враћају обливене крвљу. Суд му није вјеровао.

Као што у његову невиност за тај покољ у фебруару 1942. године није вјеровао ни генерал Вермахта Едмунд Глез фон Хорстенау, војни изасланик при Велепосланству Трећег рајха у Независној Држави Хрватској.

Мирослав Филиповић, звани Фра Сотона, био је фрањевац, усташа, а једно вријеме и командант логора Јасеновац и логора Стара Градишка.

Папски легат у Загребу га је суспендовао и Филиповић је накратко завршио у притвору као оптужени за, како је дословно речено, „прјетеране злочине“ према тадашњем њемачком ратном праву. Из затвора га је извукао Лубурић и смјестио у Јасеновац.

Фра Сотона је био у стању човјеку да пререже гркљан, а потом да га распори преко ребара и трбуха.

Једном приликом је 56 Јевреја из БиХ, повезаних жицом, изударао сјекиром и побацао у јаму. Другом приликом је 42 затвореника, једног по једног, устријелио у потиљак.

Имао је обичај да покољима приступи ритуално, изговарајући да је „правда задовољена“.

Преживјели су свједочили и како је, благо се смијешећи, једном пришао мајкама с дјецом, почео да се игра са једним дјететом и баца га у ваздух, као у игри.
Из трећег покушаја дијете је дочекао на бајонет, а у хистерији и плачу жена настао је покољ у којем су их све побили.

Лубурић је Филиповићем био импресиониран, па га је као „мајстора“ – прозвао „Мајсторовић“.

На суђењу је Филиповић признао „само“ стотињак убистава, правдајући их „наређењима која је морао извршавати“. Остала убиства је негирао, као и силовања у логору прије покоља, али је рекао да их је – видио.