Ћутање Европе као саучесништво: Колико још напада на Србе треба да буде ‘невидљиво’?

Илустрација

Док се у Хрватској ређају инциденти усмерени против српског народа, у Европи влада гробна тишина. Сцене које подсјећају на најмрачније странице историје поново су свакодневица – усташки покличи на улицама, напади на дјецу, вандализам на споменицима жртвама фашизма, институционална забрана српске културе. И све то у земљи чланици Европске уније.

Ипак, из Брисела – ништа. Ни протоколарна изјава, ни формално осуђивање. Као да се не ради о стварним људима и стварним животима, већ о статистичкој грешци. Овај вид систематског игнорисања анти-српског насиља указује да европске вриједности, кад су Срби у питању, имају границу. Јасно се шаље порука: толеранција, људска права и слобода – али не и за све.

Ово није само проблем Хрватске, већ и огледало ЕУ. Оно што се дозвољава унутар граница Уније постаје њен потпис. Ћутање на усташке покличе и нападе, прикривено или отворено подржавање културне и историјске ревизије, сведочи о дубљем проблему – о пристрасности која је опасна не само по Србе у Хрватској, већ и по саму идеју Европе какву волимо да замишљамо.

Умјесто да буде глас разума, Европска унија показује да њен механизам правде не важи једнако за све. То се најбоље види у одсуству било какве реакције на скрнављење споменика жртвама усташког терора. Да ли је заиста могуће да нико у Бриселу не сматра важним када се на споменику седам хиљада убијених урезује „НДХ“?

Чини се да се право на безбједност, културу и достојанство Срба у Хрватској третира као вишак. Као нешто што квари наметнуту слику „уређене демократије“ те државе. Још опасније, тај однос доприноси охрабривању оних који би жељели да наставе политику мржње. Ћутање значи подршка – и то се данас више не може сакрити.

Када институције не штите, када правосуђе не реагује, када медији не извјештавају, а европске власти се праве глуве, остаје само један закључак: Срби у Хрватској третирани су као грађани другог реда. И не само то – негира се чак и право да се о томе говори.

Међутим, право на истину и на памћење не може се укинути бирократским ћутањем. Српска култура, страдање, допринос и историјско постојање неће нестати зато што су непожељни у јавном простору једне државе чланице ЕУ. Али оно што хоће нестати, ако овакво лицемјерје потраје, јесте и онај посљедњи остатак повјерења у искрене намјере Европске уније.

Уколико ЕУ настави да толерише, прелази преко или директно игнорише системску дискриминацију, онда мора бити спремна и да прихвати оно што из тога проистиче – а то је да више није мјерило правде, већ инструмент политике.