ЦРНА ГОРА: Дани сјећања на српске јунаке и добровољце – Беране 2017

Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине (Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Беране, Удружење српских књижевника у отаџбини и расијању Андријевица и Српско историјско-културно друштво “Никола Васојевић“ Беране.) Сваке године  организују традиционалну манифестацију „Дани сјећања на српске јунаке и добровољце – Беране 2017″

Ове 2017. године  навршава се 200 година од убиства Карађорђа Петровића, Вожда Првог српског устанака,  170 година од  штампања “Горског вијенца“ ремекдјела Петра II Петровића Његоша и 100 година од превода “Горског вијенца“ са српског на француски језик који је  учинила наша Беранка Дивна Вековић.

Програм манифестације је следећи:

9.10.2017. (Понедељак)

15 часова – Посјета споменика краљу Александру I Карађорђевићу (1888–1934) у Тифранској клисури код Доњег Заостра, на старом путу Беране – Бијело Поље (11 година од обнове споменика и 84 године од погибије краља Александра у Марсељу). Историјски час: “ВАСОЈЕВИЋИ И КАРАЂОРЂЕВИЋИ “. Говоре Горан Киковић и Миличко Трифуновић.

14.10.2017.(Субота)

18 часова – Сала Центра за културу- Беране

“Вече историје, традиције, гусала и сјећања на наше претке“, и представљање 34. броја  часописа “Глас Холмије“ из Берана.

учествују:

мр Слободан Чуровић, професор српског језика из Подгорице,

Горан Киковић, професор историје,

Бранислав Оташевић, књижевник,

Бранко Савић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца из Војвода Степе-Војводина-Србија,

Миличко Трифуновић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца из Берана,

пјесници: Дарко Јововић, Мане Цимбаљевић, Вулко Шћекић и Давид Лалић,

гуслари: Вујадин Добрашиновић, Боривоје Делетић, Марко Нововић , Слободан Савић, Стефан и Синиша Петрић.

КУД “Коло“-Беране.

Водитељ програма: Јелена Божовић, професорица српског језика

15.10.2017. (Недеља)

11 часова – Посјета спомен обиљежју комитском војводи Петру Петровићу Азанцу (1880-1917) у Азанама у Бихору.

Говори: Горан Киковић, историчар, пјесници и гуслари

13 часова – Посјета Споменицима на Полици код Цркве Свете Тројице.

Говори: Миличко Трифуновић, предсједник Удружења Беране, пјесници и гуслари.

Сто седамдесет година од штампања “Горског вијенца“

Како је овом приликом рекао професор историје Горан Киковић:

“Тачно прије 170 година, фебруара 1947. у Бечу, у штампарији јерменског Манастира Мехитариста објављено је Његошево ремек дјело “Горски вијенац“.

“Горски вијенац“ (наслов првог издања  “Горскıй вıенацъ“) је рефлексивно-херојска поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дјело је објављено у Бечу 1847. године на српском народном језику и својом појавом представљало је велики допринос побједи Вукове борбе за нови књижевни језик. Тема “Горског вијенца“ је истрага, односно истријебљење потурица. Дјело је написано послије поеме “Луча микрокозма“ (1845), a прије поеме “Лажни цар Шћепан Мали“(1847, објављене 1851).

Његош је, у “Горском вијенцу“, исплео читаву црногорску историју, опјевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањићâ до почетка 18. в. насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, вјеровања и схватања, приказао сусједне народе, Турке и Млечане. У ствари, у “Горском вијенцу“, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте пјесме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су мјесто три свијета, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора. Друга, турска оријентално-исламска цивилизација, и трећа, западноевропска цивилизација, коју оличавају Млечани. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спјева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама.

У вријеме када је Његош писао “Горски вијенац“, Турска је настојала да сломи сваки могући отпор у Црној Гори, плашећи се нових таласа побуна.                                  Од својих тајних агената Порта је била добро обавијештена о Његошевим везама са Београдом и пољском емиграцијом. Исте године, јавио се још један проблем: година је била неродна. “Њиве ни сјемена нису донијеле“, “народ је цио без жита; ово је горе него куга“, пише Његош. У земљи је харала глад, по селима су се јављали одметници, на граници према Скадру Турци су поклањали храну, коње и оружје сваком ко би хтио да им приђе. До Његошевих руку било је дошло десетак турских барјака намијењених побуњеницима у племену Кучи.

Спољни удари изазивали су снажан одјек у пјеснику. У његовом духу један за другим искрсавали су ликови јунака: Мићуновић, Батрић, Мандушић, Мартиновићи, Ђурашковићи, Раслапчевић, Томановић и заједно с владиком Данилом, игуманом Стефаном и сестром Батрићевом, сами се плели у вијенац слободе и отпора, који је пјесник посветио Карађорђу Петровићу, у ствари, самом устанку. Мада је радњу “Горског вијенца“ пренио у прошлост, Његош је у дјело упјевао и неке појаве из свог времена. У Селим-паши препознају се црте савремених турских паша, а у Мићуновићевој мржњи према издајницима иста она мржња коју Његош осјећа према издајницима Црне Горе 1846. у епској пјесми “Кула Ђуришића“ и сатири “Орао и свиња или наша браћа подмићена од Турака“. Све је у Његошевом дјелу у знаку осуде 1846: мржња Његошевих јунака према потурчењацима, клетва сердара Вукоте, коло о Милошу и Косову. Само је ова мржња пренијета у прошлост, дата у поетској визији црногорске историје почетком 18. вијека. Грађу за своју визију Његош је највише црпио из саме историје. Владика Данило и неки јунаци дјела историјске су личности с почетка 18. вијека. Сердар Вук Мићуновић, славан по свом јунаштву приликом опсаде Бара, примао је од Млетачке републике мјесечну плату од пет форината и 40 фунти двопека. Војвода Драшко, “спаија Драшко Поповић от Оз(рини)ћа“ — како стоји на његовом печату — и Вукота Мрваљевић такође. Вук Раслапчевић, Јанко и Богдан Ђурашковић, кнез Раде, сердар Вукота и Томаш Мартиновић помињу се у историјским документима. Захарије Орфелин, српски писац и историчар с краја 18. вијека, који је писцу “Горског вијенца“ дао и друге подстицаје, биљежи и бој код Острога у доба владике Данила, када су под командом Мандушића и Рогана, Црногорци тако потукли Турке да су “једва мог бјегством спасисја“. У једном запису из Даниловог доба такође се налази да је кућа Медовића на Цетињу одлуком народне скупштине разорена 1704., а Медовићи изгоњени. И за неког игумана Стефана зна се, да је живио средином 18. вијека.

И црногорско народно предање чувало је успомену на многе јунаке и догађаје опевјане у “Горском вијенцу“. Драшко, Батрићева смрт, Пецирепово четовање, Мандушићева љубав према оружју, сама истрага потурица — све се то налази у народним епским пјесмама које је Његош годину дана раније унио у “Огледало српско“. У спјеву Његош се није држао само предања о догађајима с почетка 18. вијека. Његови јунаци ишли су у мислима и дубље у историју. У колима, служећи се народом као медијумом, пјесник се враћао у далеку прошлост. Као и други романтичари, ни он историју није сликао онаквом каква је била, већ онаквом каква је живјела у његовом духу. У машти је мијењао ликове, догађаје и чињенице и претакао их у слике које су одговарале његовој визији народне борбе против Турака четрдесетих година 18. вијека. По историји, обрачун с потурицама у Црној Гори текао је више година. На почетку 18. вијека поједина црногорска племена тријебила су, односно изгонила потурчењаке из своје средине. У “Горском вијенцу“ догађаји су другачије приказани: Његош је спонтаном историјском процесу дао митски облик истраге. У пјесниковој визији истрага је почетак борбе за ослобођење од Турака, управо претходница Првог српског устанка од 1804. И сама посвета дјела “хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме“ који “циљу доспје великоме“, симболично повезује ова два догађаја. “Горски вијенац“ је, како се и у наслову каже “историческо собитие“, јер је утемељено историјским чињеницама и у њему није ништа измишљено, како тврде савремени тумачи попут некаквог професора Новака Килибарде. Његоша и његово најпознатије дјело ових дана и година нападају и неуки читачи прошлости, попут извјесног Муховића, који Његоша сматрају “крвником Бошњака“ што није тачно, јер у доба Његошево није било Бошњака, већ вјековних окупатора Турака Османлија и њихових домаћих изрода (потурица), који су се радије окретали Турцима неголи учешћу у светој борби за ослобођење Црногораца од окупатора, што је у народу примано као “издаја својих“ па је презир и гњев према њима, с правом, био изразито јачи од природне мржње према завојевачу.  Ту историјску истину ничија изјава или писанија, уосталом редовно неквалификованих и недобронамјерних “савремених тумача“ не може оспорити. “Горски вијенац“- српску библију сви Срби морају знати напамет. Слава Његошу и “Горском вијенцу“! -истиче  предсједник Организационог одбора ове манифестације Горан Киковић