Преговори лидера Европске уније са турским премијером Давутоглуом о мигрантској кризи показали су да Турска мигранте третира као робу, боље речено, мигранти су оружје којим Турска настоји реализовати своје политичке циљеве. Једино у том светлу можемо посматрати Давутоглуов захтев да се Турској уплате, не раније наговештене три милијарде евра, већ двоструко више, како би мигранте задржала на својој територији. А уз то, турска очекивања су и безвизни режим, отварање више поглавља у предприступним преговорима, и што бржи пријем Турске као пуноправне чланице у ЕУ.
С друге стране, преговори су поново показали да ЕУ нема јединствену политику, и да се с мигрантим таласима носи како ко зна и уме. Мађарска и Аустрија, које координишу активности земаља које се налазе на тзв. балканској рути, показале су чврст став у погледу затварања правца којим су мигранти до сада надирали. Немачка, тј. канцеларка Меркел, настоји кориговати политику отворених врата и добродошлице мигрантима, и у договору са Ердоганом исте „усидрити“ у земаљама централног Балкана, Македонији и Србији. Грчка која све време пасивно посматра мигрантске колоне, препуштена је сама себи, а након што је Македонија за мигранте скоро затворила границу, трпи све већу акумулацију миграната на својој територији, и ближи се економском и безбедносном колапсу. Грчка, конкретно њена острва, и јесу примаран Ердоганов циљ. Како другачије објаснити постигнути договор са ЕУ да ће за сваког сиријског мигранта којег са грчких острва врате у Турску, Турска другог мигранта Сиријца испоручити у једну од чланица ЕУ. Један за један. Запоседање грчких острва је само прва фаза у Ердогановој неоотоманској политици. У том контексту звучи као невероватна вест да је Грчка подржала присуство турских посматрача на својим острвима у Егејском мору са циљем да се убрза примена плана о враћању миграната у Турску.
У јавности се већ спекулише да би мигранти за алтернативни правац могли одабрати руту Албанија – Црна Гора – БиХ – Хрватска, те се као потврда за наведено већ седам дана користи податак да се 136 миграната налази на грчко-албанској граници. Мали су изгледи за то. Зашто би Ердоган, у чијим рукама је вентил мигрантског тока, правио проблеме пријатељској Албанији и одступао од планова. Пре можемо очекивати даљу акумулацију миграната у Грчкој, а турска новинска агенција Анадолија је већ објавила, а други медији пренели, фотографију новорођенчета које купају испред шатора у Идоменију, што неминовно ствара емпатију. Ердоган се неће либити да мигрантима изда директиву за пробој грчко-македонске границе, а да након окршаја са македонском полицијом, фотографије и видео записи немилих сцена преплаве светске медије, с циљем медијског линча Македоније. Медијске манипулације и злоупотреба жена и деце, које ће на жицу и македонску полицију гурати инкорпорирани оперативци Исламске државе, биће део широког асортимана метода хибридног рата који Турска води против Европе.
Ако на силу пробију македонску границу, мигранти ће продужити у Србију. Меркелова је већ тражила да Србија такве група мора збринути, а не прослеђивати даље, у Хрватску. Све су прилике да се Ердоган уживио у улогу ововременог Сулејмана Величанственог са жељом да Турска досегне границе које је султан Сулејман у своје време поставио, или бар да „врати“ територије на којима су се Османлије најдуже задржале. Тога су највише свесни у Бечу и Будимпешти, али у Скопљу, такође.
Тагови: Македонја, Мигранти, Предраг Ћеранић, Србија