Часлав Копривица: Слободни – ако јавно кажемо да не престасмо бити Срби
pokretzaodbranukosovaimetohije.rs
„Начелно гледано, може се рећи да ако неко зна да је Србин, односно ако није „заборавио“ ко су му били преци, њему ће бити свеједно какав је попис, кад он зна ко је и шта је. Приватна – било интимна, било породична – извјесност о својој националној припадности није јавна чињеница, није нешто на основу чега се у јавном простору може расправљати о питањима колективних идентитета у једном друштву, на основу чега треба да проистекну и колективна права, али и колективне обавезе (потоње се по правилу заборавља)“, рекао је за портал ИН4С професор Факултета политичких наука из Београда Часлав Копривица.
Који је значај предстојећег пописа у Црној Гори?
Попис становништва је важан у свакој држави, односно у сваком простору који претендује да буде цивилизован, јер је то једна врста пресјека онога шта се налази на једној територији, односно ко тамо живи. У случају Црне Горе то је посебно значајно зато што је познато да је то питање у претходном режиму било изузетно политизовано; да је на основу манипулација националним, односно квазинационалним осјећањима било међусобно антагонизовано становништво Црне Горе, те да је управо на основу тога на покраденом референдуму 2006. исходована “самосталност и независност Црне Горе“. Зато се може рећи да је у случају Црне Горе одржавање одређене слике о томе ко тамо живи у погледу националне афилијације од капиталне важности, не само за ону структуру која је уз помоћ Запада на поменутом референдуму изборила “независност Црне Горе”, већ је то важно и када је ријеч о перспективи Црне Горе. Наиме, и за ДПС и за све оне који су подржавали “независност Црне Горе”, укључујући важне друштвене организације као што су Исламска вјерска заједница, Римокатоличка црква, и наравно за западне чиниоце који су били главни покровитељи, и инспиратори тог пројекта, који, нажалост, и до данас имају одлучујући утицај на политичка кретања у Црној Гори – за све њих било би доста непријатно ако би се испоставило да Срба има више него што би то њима било “згодно”. Ријеч је о томе да Црна Гора, у таквој геополитичкоо-георелигијској пројекцији треба да буде и остане контролисана територија па због тога постоји објективан – и спољашњи и унутрашњи интерес – да се становништву Црне Горе онемогући слободно изјашњавање о својем идентитету, и то прије свег о својој националној припадности.
О томе, уосталом свједочи јучерашња (18. октобар) скандалозна резолуција Европског парламента у којој се, очигледно у координацији с “пописомрзитељима” унутар Црне Горе, а уз несхватљиво занемаривање елементарних норми цивилизованости, врши притисак на одлагање пописа становништва у Црној Гори, и то тако да би, и када “буду зазрели услови” – било онемогућено изјашњавање о националном припадности – а у складу са “стандардима ЕУ”. То се може објаснити тиме што је геополитички смисао “независности Црне Горе” то да она буде одвојена од Срба, од Србије да буде једна врста геополитчког чепа према излазу на мору. Због тога “одвећ велики број” црногорских Срба може бацити за њих узнемирујуће свјетло на семо на референдум из 2006, него и отворити далекосежна питања не само политичке него и идентитетсеј будућности Црне Горе. Надаље, могло би постати отворено питање да ли би Црна Гора могла дугорочније да се одржи на овом курсу и да буде чланица НАТО пакта и да буде у оној срамотној скупини земаља које су признале тзв. Косово, те у скупини земаља које безусловно слиједе антируску политику Запада и НАТО пакта. Дакле, у случају Црна Гора, за разлику од других нормалних, не само европских земаља, изјашњавање о националној припадности је и прворазредно историјско питање, за шта су „заслужни“ они који су историјски српски народ Црне Горе, покушали да гурну у разисторију – Курија, Аустроугарска, титоисти, натисти, „Дукљани“.
Ко се прибојава предстојећег пописа становништва у Црној Гори и због чега?
ДПС је најдиректније уплашена пописа, зато што се може, ако би попис био релативно слободан (“релативно” – будући да је атмосфера у Црној Гори још далеко од тога да се, послије више од осамдесет година идентитетског инжењеринга, људи могу потпуно слободно, без притиска окружења, изјашњавати, као што је уобичајено у другим политичко-историјским просторима). У Црној Гори и даље постоје резидууми пројектоване хиперполитизације друштва коју је ДПС за своје владавине здушно спроводио и на основу које је, најпослије, и држао власт. Не можете у Црној Гори као у Бугарској, Португалији, Мађарској, Белгији да само кажете ко сте и да због тога немате никаквих проблема, да вас нико не погледа попријеко, да то буде превасходно ваша лична, односно Ваша породична ствар.
Али ако се то остави по страни, уколико би се попис одржао (јер Запад очиглредно врши притисак да се он одгоди, односно да се у облику какав је предвиђен за 15. новембар, никада не деси) и уколико би био релативно слободан, тада би се, у случају великог броја Срба, ретроактивно могло поставити историјско питање: Ко је изгласао “независну Црну Гору”? Овакав развој догађаја антисрпским шовинистима из некадашње власти дјелује утолико страшније будући да су они озбиљно носили мишљу, што својевремено није много ни скривано, да се број национално изјашњених црногорских Срба стално смањује, да би се у перспективи њихов број спустио до 10%, чиме би то de facto постало чисто мањинско питање. Српски чинилац би тада био осуђен на нестајање у Црној Гори.
Литијама се ослободило црногорско друштво, али не и држава
Но ствари су се послије литија корјенито измијениле… Оне су собом донијеле врло драгоцјени, за Србе безмало и цивилизацијски резултат, а то је релативно ослобађање црногорског друштва, за разлику од црногорске државе која је и даље у раљама страних ментора, што се види и по Здравку Кривокапићу и по свим гарнитурама послије њега које су долазиле на власт или су јој, макар и фингирано, према допусту „бираних“ западњачких амбасада, „примицале“. У том погледу нажалост постоји континуитет једног безмало поданичког односа црногорске политичке елите према Западу, али је друштво у Црној Гори много слободније него у вријеме ДПС-а и то има за посљедицу да људи сада могу кудикамо слободније да кажу ко су, да се о томе јавно изјасне.
А ако број Срба буде на завидном нивоу – мада све је то неупоредиво са оним што је некада било, јер ми суштински знамо да мимо изјашњавања које наравно је незаобилазно, ми суштински знамо да на територији Црне Горе живе само етнички Срби и етнички Албанаци – изнад такве Црне Горе могло би почети да лебдји питање: Чија је сада заправо држава Црна Гора?, које врло вјероватно не би имало само некакве теоријске-академске посљедице.
Заправо читава друга половина двадесетог стољећа може се описати као епоха изумијевања, усађивања и консолидовања историјски незаснованих, несрпских, отпадничких идентитета, и тад процес у Црној Гори траје до данас. Тако су од Срба-римокатолика конструисани Хрвати, док су Срби муслиманске вјерописповијести били претакани у различите колективно(квази)идентитетске, неријетко крајње арбитрарне афилијација… Све је то посљедица живота на граници недовршених процес градње нације, односно мијешања страних, по правилу према Србима недобронамјерних империја, које су имале интересе да на српским историјским просторима осигурају „своје“ културне групе које би на основу културноидентитетске симпатије, која је такође произведена империјалном производњом наклоности код национално отуђених Срба, постале склоне интересима одговарајућих страних сила. Дакле, културноидентитетски инжењеринг на српским просторима старији је од националне политике Комунистичке партије Југославије, односно Комитерне које је заправо била резидуално хабсбуршка антисрпска политика. У најкраћем, све велике западњачке и исламске силе на простору југоисточне Европе, поготову на српском националном простору, имале су интереса да обезбиједе колективноидентитетске „спремнике“ за своје потенцјиалне локалне агентуре, у најширем смислу те ријечи.
Колико је охрабрујућа чињеница да ће пописница бити и на ћириличном писму?
Начелно гледано, може се рећи да ако неко зна да је Србин, односно ако није „заборавио“ ко су му били преци, њему ће бити свеједно какав је попис, кад он зна ко је и шта је. Приватна – било интимна, било породична – извјесност о својој националној припадности није јавна чињеница, није нешто на основу чега се у јавном простору може расправљати о питањима колективних идентитета у једном друштву, на основу чега треба да проистекну и колективна права, али и колективне обавезе (потоње се по правилу заборавља). Попис служи институционалној формализацији начина на који се људи у једној заједници појединачно и колективно идентитетски препознају. Баш зато је важно и да се у процесу изјашњавања Србима унапријед, обезбјеђивањем ћириличних пописница, пошаље порука сигурности, да више нијесу у посве окупираној, по њих без задршке непријатељској Црној Гори, оној која се стиди писма својих предака.
Управо је потискивање ћириличног писма био један од важних симболичких момената који се врло очигледно показивала и демонстрирала сила и зловоља према Србима који живе у Црној Гори на начин да је на основу неке прећутне једначине сматрано да се потискивањем ћирилице потискује српски идентитет и да ће то погодовати идентитетском инжењерингу и производњи нових „Црногораца“ који ће најприје бити несрби, а онда врло брзо антисрби.
Строго узевши, за становништво за које постоји увјерење да има појачану свијест о значају памћења прошлости породичне, а онда и националне – као што се вјерује да је случај са Црногорцима – у неком смислу, да не постоји контекст дуготрајно идентитетског инжењеринга, могло би бити помало и бесмислено да му се нешто у томе погледу предочава, да се залаже и агитује, јер би свако требало напросто да и даље буде оно што су му били преци. Нажалост, у Црној Готри је ситуација таква да послије више од три чертврти стољећа рада на производњи отпадничких идентитета то за многе више није саморазумљива ствар. Примјера ради, имамо људе који се изјашњавају националним Црногорцима, иако су сачували толике сабраности да признају да говоре српским језиком, што је свакако занимљиво за проучавање са становишта друшвтених наука, али је у националном смислу разлог за велику бригу. Истину за вољу, и то је свакако много боље него да кажу да говори некаквим „црногорским језиком“, што се може сматрати само производом патолошке уобразиље.
Да сам мјесту сваког грађанина Црне Горе, у тренутку изјашњавања на попису – помислио бих да ме у том тренутку гледају моји преци, и питао бих да ли би се они постидјели мојег одговора. Они који тврде да су национални Црногорци, а сви су им преци до 1945. били Срби, требало би да ово имају на уму. Овдје притом није ријеч о томе да било ко данас треба да „робује прошлости“, јер постоје људи који признају да су им преци били Срби, али да они сами кажу да они хоће да буду национали Црногорци, тј. да је њихово „право“ на избор „јаче“ од судбинско-завјетне свијести њихових предака. Али, ако заиста неко има амбицију да се дистанцира од српског поријекла својих предака, онда би било поштено да се изјасни на неки други начин пошто су Црногорци док је Црна Гора била самостална држава себе доживљавали као регионану одредницу, никада као националну, будући да су сви без изузетка национално сматрали Србима. Дакле, ако сада имамо једну нову скупину људи који, у складу с необичним, досад историјски невиђеним идентитетских склоностима,сматрају да могу да се изјасне како је њима воља – а њиховом свијешћу заправо управља дуга и мртва аустроугарска рука – онда би било лијепо са њихове стране да изуме неко друго име за своју „националност“ – гдје год да га нашли, у народним бајкама, научној фантастици, гдје год им воља. Њихово нелегитимно самоименовање Црногроцима историјски је нетачно, а осим тога представља страшну бруку по часно црногорско име.
