Чак и симболика у Босни говори све: Срби уопште не смеју да буду жртве ратова деведесетих

© AP Photo / Armin Durgut

Зашто „Боже правде“ није химна у Српској, која је разлика између амблема и грба, зашто Бошњаци и Хрвати имају свој симбол страдања у ратовима деведесетих, а Србима се ускраћује исто право? Питање „традиција“ нових симбола у Босни и Херцеговини односи се на сва три тамошња народа и два ентитета и захтева озбиљно разматрање.

Ово су само нека од интересантних питања која је правник и картограф Душан Дачић поставио на трибини „Дејтонски споразум: 30 година од потписивања“ која је у уторак одржана на Правном факултету Универзитета у Београду.

Део свог излагања Дачић је посветио питању симбола који су постали хералдички и семантички симболи Босне и Херцеговине. Данашњи симболи те државе усвојени су 1998. године, међутим, грб и застава данашње БиХ немају апсолутно никакве везе са некадашњом државом, са којом се прокламује континуитет.

Симболи Босне и Херцеговине немају континуитет међу собом. Данашњи симболи немају никакве везе са Републиком БиХ, она нема континуитет са социјалистичком републиком БиХ, која опет нема континуитет симболике са Босном из Краљевине Југославије, нити са БиХ из времена Аустроугарске и даље Турске. Ово бих назвао традицијом нових симбола у БиХ јер је то једина права традиција у тој држави. Могли бисмо га назвати континуитетом дисконтинуитета, рекао је Дачић.

Симболи Српске

У ову традицију нових симбола Дачић је уврстио и данашње симболе Републике Српске, јер ни они нису укорењени у хералдичкој историји српског народа. Двоглави орао Немањића, српска тробојка и химна „Боже правде“ јесу симболи који спадају у интегралне и универзалне српске симболе, заједнички Србима са свих простора, међутим, њих нема у званичној употреби Републике Српске.

Судским одлукама почетком двехиљадитих ови симболи су један по један уклањани из званичне употребе. Данас се уместо грба користи амблем РС који нема никакву укорењеност у српској лексиколошкој и хералдичкој традицији. Химна „Боже правде“ је од стране Уставног суда Босне и Херцеговине проглашена неуставном, након чега је замењена нумером „Моја Република“, опет без упоришта у историји српског народа. Иако српска тробојка јесте преживела одлуку Уставног суда БиХ у смислу коришћења, она је у правној интерпретацији суда окарактерисана као „тробојка панславенских боја, заједничка и за друге конститутивне народе“. Нигде се не описује као српска застава.

Имају ли Срби право на страдање?

Функција националних симбола служи да нас одреди према другоме, али и да поједностави комуникацију. Поред националних и државних симбола, који су примарни, постоје такође и секундарни национални симболи . У њих, примера ради, спада Наталијина рамонда, објашњава Дачић, а служе да пренесу једну одређену емоцију и спецификују се за одређени момент историјске, друштвене, културолошке природе. Када је реч о Босни и Херцеговини, долази до јасног јаза у симболикама Срба са једне и Бошњака и Хрвата са друге стране.

У дигиталној јавности региона, а посебно Босне и Херцеговине, појављује се слика на којој се налазе три симбола страдања Срба, Бошњака и Хрвата. На њој су Јасеновачки цвет, сребренички цвет и вуковарски торањ. Једна од спорних ствари везана за ову слику, а што се тиче данашње теме, јесте што су симболи страдања Бошњака и Хрвата везани за догађаје из деведесетих година, док је симбол страдања Срба узет из Другог светског рата. Овде се поставља питање – могу ли Срби бити жртве ратова деведесетих?

Дачић даље објашњава да јединствен симбол страдања Срба деведесетих заправо – не постоји. Док се у контексту НАТО бомбардовања 1999. користи симбол мете (TARGET), нема симбола који представља страдање нашег народа у БиХ за време четворогодишњег крвавог грађанског рата.

Лично не знам да постоји икакав секундарни национални симбол који су Срби у протеклих тридесет година створили како би обележили своје страдање у Хрватској или Босни. Из мог гледишта, тај симбол би требало да представља континуитет трајања и страдања нашег народа тамо. Можда се тако нешто чини апстрактним, али у томе би била предност таквог симбола.

Картограф је у амфитеатру Правног факултета пуног младих људи, подсетио да су Срби изгубили пропагандни рат деведесетих, а да последице тога осећају и данас. Широка медијска машинерија која је уперена против нас би било који евентуални симбол нашег страдања који би се фокусирао на конкретан догађај, датум или име, врло брзо разапела. Такав симбол, каже Дачић, био би затрован и одбачен од стране релевантне стране, али и домаће јавности. Управо је у томе предност апстрактног симбола.

Не треба улазити у менталитет жртве

Страдање нема једнодимензионални израз, истакао је Дачић и додао да оно не подразумева сматрање себе жртвом.

Данас у Федерацији Босне и Херцеговине сведочимо чињеници колико затварање и перцепција свог идентитета као жртве може да буде контрапродуктивно и колико може да дестабилизује једно друштво. Очигледно је нездраво за ментално стање саме заједнице и стабилност друштва у целини. Не треба заборавити да страдање може подразумевати и – борбу.

Свођење Срба на етничку заједницу са својим фолклором, песмама и празницима заправо је негирање њиховог правног карактера као државотворног у Босни и Херцеговини, рекао је Дачић. Управо то је, каже, био један од главних окидача за избијање рата. Правно насиље, попут судски забрањених химне, заставе и грба производи физичко насиље , што се управо и десило деведесетих када су Србима брутално негирана конститутивна права грађана.

Да ли би неки будући симбол нашег страдања на овај начин на који га ја замишљам био добар и користан и како би визуелно требало да изгледа је тема коју тек треба разрадити. Можда би био од користи, можда и не би, али теме које би покретање тог питања отворило, биле би несумњиво значајне, јер српски народ кроз њих треба да пронађе одговоре на одређене битне процесе, закључује Дачић.

Поред Дачића, на трибини су учествовали и Марко Ромић , асистент на Правном факултету у Бањалуци и саветник председника Републике Српске, као и Алекса Николић , асистент на Правном факултету Универзитета у Београду.