БОС ПЕШАЧИО 12 КИЛОМЕТАРА У ЛИТИЈИ: Да сам умро на сред пута, да су ми обе ноге отпале, не бих одступио

Драган Гачевић (67) из села Козица код Пљеваља у недељу је, у литији, бос ходао 12 километара од манастира Дубочица до цркве Свете Петке у Пљевљима. Када је после три и по сата хода, после великог подвига у славу своје вере и Светог Василија Острошког стигао до Пљеваља и када је градом из непрегледне колоне почело да се пролама – „Косово – Србија“, „Не дамо светиње“ и „Црна Гора и Србија – једна фамилија“, Драган је каже, уместо хладноће и умора осетио невероватно олакшање и мир у души, поносан на људе око себе…

-Био сам лаган као перо, препорођен, пуне душе и срца, као да сам по тепиху ходао – рекао ми је Драган.

Кад сам га после питао да ли је током дугог, тешког пешачења, бос на леденом асфалту, и једном помислио да одустане, скочио је као опарен:

-Ја да одустанем? Да сам разишљао да одустанем не бих се ни изувао, јадан био! Не бих одустао, јадан, ни да сам мртав на сред пута пао. Не бих одступио ни да је минус 20 било, ни да је снијег до кољена био – набројао ми је, и мало се љутнуо на мене што га то уопште и питам.

Непрегледна је била литија која је у недељу увече, три и по сата, 12 километара од Дубочице прошла до цркве Свете Петке у Пљевљима. У колони много деце, младих, много старијих људи, свеће, иконе и заставе у рукама, Драган је једини био бос. Подвиг у славу своје вере, своје цркве, својих предака и потомака.

-Мене политика не занима! Подијеле се и рођена браћа па су се тако и Црна Гора и Србија подијелиле. Али, он нас да назове лудачким покретом! Он да назове ону дивну ђецу, ону лијепу омладину, оне часне старце и баке што су у литијама – лудачким покретом? Е, због тога сам одлучио да бос ходам од Дубочице где је Свети Василије служио до Пљеваља. Нек је он мени жив и здрав, али, ударио ми је на веру и на светињу, на име и презиме, а то не може, не дам. Митрополију не признаје, хоће Дедеићеву цркву, да моје дијете сутра не смије рећи да је Србин – објаснио ми је Драган кад сам га питао како се десило па је одлучио да бос иде у Пљевља у цркву.

Поред пута којим је у недељу прошла литија гараже и ограде, бетонске подзиде покривене тробојкама Краљевине Црне Горе. Кад је литија под тробојкама и црквеним заставама увече стигла у Пљевља, поред пута стајали су људи и плакали као киша. Учинило ми се да су сва Пљевља била те вечери на улици, шеталиштем је прошла непрегледна колона од барем 20-так хиљада људи.

-Устала је Црна Гора, светиња се бранит мора – певали су људи.

-Кад сам рекао да ћу пјешке до Пљеваља, смијали су ми се неки у селу. Увече, дођем до Пљеваља, ама, ни мало се уморио нисам. Носила ме она атмосфера, она омладина око мене, гледам, сви дишу једном душом, мили ти се ићи… Е, сад, куд год ови моји да крену у славу Бога и наше вере, ја ћу са њима – бос. Не бих одстано нити одступио кад би ми обе ноге отпале, ни мртав одустати не могу кад браним оно што је моје – рекао ми је још Драган тако одлучно да није било могуће да му не поверујем да ће то, што ми је обећао и оно што прича и испутнити.