Ко Русима подмеће одговорност за Други светски рат и Холокауст, наслов је коментара Весне Кнежевић, дописнице РТС-а из Беча, поводом обележавања седамдесет пете годишњице ослобађања немачког концентрационог логора Аушвиц-Биркенау. Шта у догађајима од пре толико година може бити спорно? Руска Црвена армија је 27. јануара 1945. ослободила овај злогласни логор уништења, који, без сумње, представља „појединачно најстрашнију страницу Холокауста“ и „симбол читавог процеса уништења европских Јевреја“. Овај дан је зато – с јаким разлогом – проглашен за Међународни дан Холокауста.
Совјетска армија је извојевала кључне победе над нацистичким Трећим рајхом, ослобађајући све земље Источне Европе од нацизма, укључујући и Пољску. Ни то није спорно. Или не би смело да буде спорно. Угледни немачки недељник Шпигл је, међутим, поводом годишњице ослобођења Аушвица објавио да су немачки нацистички логор уништења „ослободиле америчке снаге“. Исти „пропуст“ омакао се и америчкој амбасади у Данској. Првог септембра прошле године, на годишњицу немачког напада на Пољску, немачки председник Франк Валтер Штајнмајер захвалио је армији САД зато што је „победила национал-социјализам, не само на Западу, него и на Истоку“, додајући: „Сви ми на овај дан са захвалношћу гледамо у Америку“. Ко, онда, ревидира једном утврђене историјске истине и да ли је заиста потребно изнова писати повест Другог светског рата, „у светлу сасвим нових историјских чињеница“?
КО ПРЕКРАЈА ИСТОРИЈУ?
„Споран“ је, наводно, пакт Рибентроп-Молотов – званично Пакт о ненападању између Немачке и СССР-а, потписан 23. августа 1939. Није спорно ни претходно одбијање западних сила (Британије и Француске) свих предлога СССР-а о заједничком супротстављању нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији, укључујући и предлог да, „по сваку цену“, подрже Чехословачку (предлог које су Британија и Француска одбиле, препуштајући Чехословачку Хитлеру). Није спорно ни то што су западне силе већ претходно закључиле сличне споразуме с Немачком, гурајући Трећи рајх у рат на истоку: у рат против Совјетског Савеза и „бољшевизма“. А није спорно ни то што је Пољска низ година, практично од доласка нациста на власт, играла улогу главног немачког савезника на истоку, с којим је остваривала плодну и успешну војну сарадњу, па и делила туђе територије. „У игри је“, заиста, „ништа мање него одбрана важеће историјске интерпретације о кривици за Други светски рат.“
Или, према речима руског председника Путина: „Покушаји ревизије истине о Великом отаџбинском рату не престају“. У њима подједнако учествују „наследници нацистичких колаборациониста“, као и „неке веома респектабилне међународне институције и европске структуре, укључујући и Европски парламент“. Нацистички агресори и Совјетски Савез се стављају у исти кош. „Они који покушавају да се супротставе овој неутемељеној лажи, проглашавају се за `непријатеље демократске Европе`. То је цитат“. Европски парламент је ове године усвојио (још једну) резолуцију у којој се тврди да је споразум између нацистичке Немачке и Совјетског Савеза „отворио пут ка Другом светском рату“.
Дан 23. август је проглашен за „Европски дан сећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима – нацизма, фашизма и комунизма“. Да ли је Други светски рат заправо плод њихове „сарадње“? Сви „тоталитаризми“ су једнаки, изгласао је Европски парламент, насупрот њима, комунизму и нацизму, стоји „демократска Европа“. Али постоји непорецива чињеница која овакав став доводи у питање: Европа је родно место фашизма. Фашистички покрети су између два рата цветали у читавој Европи, од чега није била изузета ни Британија а ни Француска.
У ствари, упозорава Вјачеслав Никонов, извршни директор фонда Руски свет, „не постоји ниједна земља у данашњој ЕУ која није припадала хитлеровској коалицији“, односно „која није била савезник фашистичке Немачке, или је Немци тада нису били заузели“. „ЦЕЛА Европска унија“, подвлачи Никонов, „то је бивша хитлеровска коалиција, са додатком оних који су јој се покорили“. Укључујући и Француску, чије су „фабрике (даноноћно) радиле за Немачку“. (Француска је овој коалицији дала и добровољце, окупљене већином у 33. Гренадирској дивизији СС-а Шарлемањ, која је током 1944. бројала више од 10.000 припадника – далеко више од Покрета отпора. Ови француски есесовци учествовали су и у бици за Берлин, бранећи фиреров бункер; припадници те јединице били су међу последњим снагама Осовине које су се снагама Црвене армије предале у Берлину.) Да ли су ове чињенице разлог због које је историјску истину потребно поново прекројити како би постала прихватљива свима, па и савременим симпатизерима нацизма и „наследницима колаборациониста“?
КАДА ЈЕ ЗАПОЧЕО РАТ?
Да ли су нацистичка Немачка и Совјетска Русија заправо близанци, као што то сугеришу „европске демократске институције“? Овај став имплицира да је „руска претња“ данас једнако стварна као и пре осамдесет година и да „ауторитарна Русија поново прети Европи“. „Пољска мисија је да уверимо Европску унију да је руска претња стварна, баш као и 1939. године“, изјавио је заменик пољског министра иностраних послова Павел Јаблонски, у интервјуу за лист Rzeczpospolita. Други светски рат почео је првог септембра 1939. немачким нападом на Пољску, додао је пољски дипломата, али у Русији постоји (погрешан) став да је започео тек 1941.
Да ли је Други светски рат заиста почео баш првог септембра 1939, нападом на Пољску? „Већ осму деценију методе шефа нацистичке пропаганде форматизују свест свима – од шефова држава и дипломата до историчара и наставника“, упозорава руски аутор Роман Газјенко. „Мислим да треба продискутовати и о датуму и о мотиву његовог појављивања“. Не заобилази ли се тиме, на пример, Хитлерова анексија Аустрије, коју су аминовале западне силе, као и анексија Судета и оних делова Чехословачке које је, у споразуму са Берлином, претходно, пре првог септембра 1939, окупирала Пољска? Или, „барем због онога што је остало у позадини званичне историје Другог светског рата – према различитим проценама – од 10 до 45 милиона погинулих Кинеза и пола милиона Етиопљана“.
„Не могу замислити“, изјавио је поменути пољски дипломата, „да се Немачка претварала да је Хитлер нека врста спољне силе и да је њена историја започела тек 1946. Постоје елементи за катарзу кроз коју неке земље морају проћи.“ Овакав став је, начелно, могуће једино поздравити. Али пољски дипломата, из неког разлога, под „неким земљама“ нема на уму своју земљу – Пољску, већ искључиво Русију. И док „руска пропаганда представља Пољску као америчку марионету“, уз то и „безначајну“, тврди пољски званичник, „Пољска напросто није у стању да схвати Русију као нормалног партнера“. Русија за Пољску, барем ону званичну, није „нормална земља“ и такав став, сматра Јаблонски, „није никаква антируска фобија Пољске, већ стварна процена ситуације“.
Читалац може да се запита: да ли је Пољска, за разлику од Русије, већ постала „нормална земља“ и када, или и она мора проћи кроз некакву катарзу, суочавајући се за сопственом тешком прошлошћу? Пољска је и сарађивала са нацистичком Немачком и постала је њена жртва. Пољаци су током окупације борили против окупатора и здушно прогањали и – убијали Јевреје. Од којег датума почиње права пољска историја? Да ли баш од првог септембра 1939, ако већ не раније, или од 1946, када је, вољом Стаљина, поново успостављена пољска држава?
„КОКЕТИРАЊЕ“ С НАЦИСТИМА
„Зар никад нисте помислили да је мало чудно што је први септембар 1939. проглашен за почетак Другог светског рата?“, пита Вјачеслав Никонов. „Тог дана је Немачка заиста напала Пољску, а Француска и Британија су трећег септембра објавиле рат Немачкој, али не испаливши ниједан једини метак“. Године 1931, будући немачки савезник Јапан окупирао је Манџурију, подсећа Никонов, заузимајући територију три пута већу од Пољске и изазивајући огромно крвопролиће. „Зар то није био почетак Другог светског рата? И ко је тада помогао Кини, осим СССР-а?“ Године 1937, „сукобом на мосту Марко Поло, почео је деветогодишњи крвави Јапанско-кинески рат, који се претворио у окупацију од стране Квантунске војске огромне кинеске територије“, поново са огромним жртвама, чији се број креће од десет милиона (према британским изворима), до тридесет и седам милиона, према кинеским званичним изворима (Р. Газјенко).
Италија је 1935. освојила Етиопију, убијајући најмање пола милиона Етиопљана – овог пута, уз директну подршку Француске, „користећи француске мостобране и комуникације у Африци – као што што је користила и британске и америчке“. Грађански рат у Шпанији избио је 1935. Легитимној републиканској влади прискочио је у помоћ поново, као и Кини, само СССР; западне силе, као и силе Осовине, подржале су генерала Франка. Енглеска и Француска су Хитлеру Минхенским споразумом поклониле и Аустрију и Чехословачку, на свој мирољубиви и галантни начин: умирујући његове апетите туђим територијама. Да ли је тај „великодушни гест“, у ствари, „отворио пут у Други светски рат“, или је он, заправо, већ био у току? И шта је за то време радила Пољска? Кренимо редом.
Совјетски Савез је 1933, исте године кад су нацисти дошли на власт у Немачкој, предложио стварање система колективне безбедности у Европи. Већ 14. септембра исте године СССР је Пољској понудио и потписивање заједничке декларације, која је гарантовала очување независности и неповредивости граница прибалтичких држава. Пољска је овај споразум одбила. Била је заузета важнијим послом: „кокетирањем с нацистичком Немачком“. Већ у јануару 1934. она је, прва у Европи, потписала с Немачком сопствени „споразум о ненападању и пријатељству“. „Кокетирање“ је одвише блага реч. Пољски војни режим (прво диктатура Пилсудског, а потом, после његове смрти, колективна „диктатура пуковника“) покушавао је да се споразуме с нацистима, „у нади да ће кренути у заједничко освајање совјетских територија“. Пуковнике и нацисте уједињавала је заједничка мржња према Русима, бољшевизму, Јеврејима и – Чехословачкој. И већ исте године, пољски и немачки званичници интензивно разговарају „о удруживању напора како би Украјину одвојили од Совјетске Русије“.
ПРОЈЕКАТ ВЕЛИКЕ ПОЉСКЕ
У јануару следеће године (1935), високи нацистички главешина Херман Геринг посетио је маршала Јозефа Пилсудског. Антисовјетски немачко-пољски савез је добијао конкретније форме: овог пута, преговарало се о пољским уступцима у Гдањску, у замену за територијалне аквизиције у Украјини. Према дипломатским извештајима, Геринг је тада предлагао да управо Пољак Пилсудски командује планираном инвазијом пољско-немачке војске на Совјетски Савез, што је посебно обрадовало пољског амбасадора у Берлину Јозефа Липског. Разговарало се, такође, и о подели сфера утицаја у Украјини. Пољски генерали наставили су интензивне контакте с нацистичким вођством разрађујући детаљне планове о заједничким акцијама против Чехословачке, што је крунисано 1938. насилним разбијањем ове земље, када је Пољска напросто присвојила индустријску област Тешин. На тим састанцима учествовао је сам нацистички врх, укључујући Хитлера, Геринга и Рибентропа, а са пољске стране германофил, министар Јозеф Бек, којег су француске тајне службе означиле као „потпуног вазала“ Хитлера, упркос томе што је Пољска у то време била, макар и формални, савезник Француске.
Још у јануару 1939, после састанка са Беком, Рибентроп извештава да „пољски вођа не крије чињеницу да Пољска има територијалне претензије на совјетску Урајину и да жели излазак на Црно море“. Укратко: пољска дипломатија је после аншлуса Аустрије и почетка „чехословачке кризе“ проценила да је наступио прави тренутак за реализацију пројекта Велике Пољске. „Пољско руководство имало је територијалне претензије и ка суседној Чехословачкој (рејон Тешина). Министар Бек је ове претензије формулисао као `потребе локалне природе`, што је довело до даљег погоршања пољско-чехословачких односа“.
Те претензије Пољска је једним делом ускоро и реализовала. Додуше, само за кратко време. У споразуму с нацистима, Пољска је играла веома активну улогу у разбијању Чехословачке. Дана 30. септембра 1938. – свега годину дана пре нацистичког напада на Пољску – пољски амбасадор је чехословачком министру уручио ултиматум у коме је Пољска тражила за себе три региона: Фриштат, Тешин и Јаблунков, пред којим је чехословачко руководство, због изостанка подршке са запада, једноставно капитулирало. У разбијању Чехословачке, осим Немачке и Пољске, учествовала је и Мађарска, формирајући праву антисовјетску и фашистичку коалицију.
Поделу Чехословачке запечатио је Минхенски споразум, у коме су западне силе опет изашле у сусрет Хитлеровој Немачкој (а и Мусолинијевој, фашистичкој Италији), признајући територијалне промене, односно комадање једне до тада суверене и независне земље. Да ли је то задовољило Хитлерове апетите? Јесте, али само до марта наредне године, кад се Немачка окреће Пољској. СССР је, једини, оштро осудио овај споразум, којим је заправо „утрт пут ка Другом светском рату“ – уколико за његов почетак, без стварне основе, узимамо датум немачког напада на Пољску, а не неки други, јер су војна дејства и отимања територија, од стране Немачке и њених савезница, у и ван Европе, трајала већ неко време.
ПОЉСКИ СЛОМ
Кад је у питању Пољска и антисовјетска политика коју је оличавао „Хилтеров вазал“ Јозеф Бек, њен епилог био је крајње предвидљив: 26. марта 1939. немачки министар Јоаким Рибентроп практично је испоставио ултиматум пољском амбасадору Липском, у коме се захтевало да се Гдањск припоји Немачкој. Овај ултиматум је са пољске стране одбијен. Немачка је тада једнострано напустила споразум о пријатељству с Пољском. У наредним месецима разрађен је „план кодног назива Вајс, који је за циљ имао напад на Пољску и њену ликвидацију као државно-правног субјекта“. Операција је, према одлуци Хитлера, морала да започне најкасније до 1. септембра 1939.
Пољско вођство се тада вратило у друштво „западних демократија“, тражећи од својих „западних савезника извесне гаранције“. И такође, упорно одбацивало све предлоге СССР-а на тему заједничке одбране од Немачке. Али тражене гаранције су се, према изјави британског амбасадора Хендерсона, сводиле на „обезбеђивање подршке овој земљи да путем преговора постигне споразум с Немачком“. Хитлер је, још једном, био у праву: западне силе нису имале никакву намеру да проливају крв због Пољске. Било је то зелено светло за почетак реалитације плана Вајс. Пољски отпор Трећем рајху трајао је свега 36 дана. Из строја је током борбених операција избачено око 620.000 пољских војника, а Пољска је као држава престала да постоји.
Када је пораз пољске војске постао известан, Стаљин је издао наредбу Врховној команди да „узме под своју заштиту животе и имовину становништва на простору Западне Украјине и Западне Белорусије“ – исте оне територије које је 1921. Русији преотео Пилсудски. Тиме је будућа линија фронта у предстојећем и неизбежном сукобу са Трећим рајхом померена приближно 300 километара на запад. Пољска је заиста била жртва историје, закључује руски писац Едуард Лимонов, али била је, исто тако, или још више, и жртва сопствених апетита и страсти. Да ли се данас пољска историја понавља, и неће ли се поновити у некој непосредној будућности? Треба ли због тога да и она сама прође кроз катарзу, ону о којој је говорио пољски заменик министра, суочавајући се са горком истином о сопственој прошлости?
КО РУШИ СПОМЕНИКЕ ОСЛОБОДИОЦИМА?
Упорни покушаји ревизије историје Другог светског рата приморали су Русију да објави читав низ архивских докумената који се односе на ту „спорну“ епоху. Руски председник се посебно осврнуо на један „детаљ“ који садрже архивска документа. Реч је о начину „решавања јеврејског питања у Пољској“. Пре свега, немачки нацисти те злочине широм Европе нису чинили сами, већ су имали и „саучеснике чија је окрутност често надмашивала окрутност немачких господара“; фабрикама смрти „управљали су не само нацисти, већ и њихове присталице… из многих европских земаља“. Што се тиче Пољске, управо на њеној територији су подигнути сви такозвани логори уништења (посебна категорија конц-логора унутар продуктивне нацистичке „индустрије смрти“), њих укупно пет. Ти логори су били немачки, али остаје питање зашто су подигнути управо у Пољској. Да ли је нацистима погодовала атмосфера дубоко укорењеног пољског антисемитизма? Да ли су се „осећали добро у специфичној форми пољског антисемитизма“ (В. Кнежевић)?
Један карактеристичан пример посебно заслужује да буде поменут: случај пољског амбасадора у Немачкој, Јозефа Липског, који је ову дужност обављао од 1934. до 1939, „кокетирајући“ упорно с нацистима, све до пољског слома. „Хитлер је рекао министру спољних послова, а затим и пољском амбасадору у Немачкој, да има идеју да протера Јевреје у Африку, у колоније ’да се истребе‘. Амбасадор Пољске је то унео у свој извештај који је поднео министру спољних послова Пољске, господину Беку, у којем пише: ’Када сам то чуо, одговорио сам му (Хитлеру) да ћемо му ми, ако то учини, поставити величанствен споменик у Варшави‘“, изјавио је Путин на састанку Министарства одбране Русије, позивајући се на архивска документа. И додао једно питање. може ли се овај амбасадор назвати другачије већ „нитковом“ и „антисемитском свињом“?
Управо такви људи, закључио је руски председник, „људи такве врсте као они што су одобравали Хитлеру“ у „решавању јеврејског питања“, „данас уништавају споменике подигнуте војницима – ослободиоцима, или војницима Црвене армије, који су ослободили европске земље и народе од нацизма“. У томе им помажу „европске демократске институције“. Играју ли данас оне сличну или исту улогу као и „европске демократске силе“ које су тридесетих водиле „политику попуштања“ (заправо, тесне сарадње) према силама Осовине? И да ли ће и резултати те политике бити слични? Да ли ће се фашизам на велика врата вратити у европску и светску политику, или се то већ дешава сада (на Балтику, у Украјини, Хрватској…), док „европске институције“ воде огорчену борбу резолуцијама и декларацијама, не само са ослободиоцима Европе, већ и са историјском истином о Другом светском рату?
Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018)
Извор Нови Стандард
