БОЛНА СЕЋАЊА НА ОЛУЈУ СРБА ИЗ КНИНА: Кад смо протерани, кућа нам је спаљена, али икона и кандило нису изгорели

Гојко Радмиловић из Жегара код Книна имао је само 11 година кад је почела „Олуја“, у Србији је све време сањао завичај, где се вратио и основао породицу

Книн. Не памтим слику! Памтим само звук! Рику крава и завијање паса кад смо кренули. Ја мали, а несрећа велика. Потпуно несвестан шта се око мене дешава, несвестан оног јада, чемера, оне туге наше.

Бол у души

Гојко Радмиловић из Жегара код Книна имао је само 11 година када је почела „Олуја“, када су ђед Ðорђе и баба Ðука потрпали њега, брата Милоша у кола и кренули. Није им било први пут да беже, бежали ђед Ðорђе и баба Ðука и 1941. године, исто овако. Навикли.

– Бог те пита ко се снашао и сетио или је сам бог тако уредио, па у кола од све наше имовине стависмо само наше старе ношње, сабље и кубуре. Икону и кандило смо оставили. Јер, кад из кућне однесеш икону и кандило, онда је готово, онда нема даље, онда се више не враћаш. А ми смо кандило и икону оставили јер смо знали да ћемо се једном вратити. Сигурно – присећа се Гајо крвавог августа 1995.

У Книну јуче се спремало славље, стизали су бранитељи са свих страна да славе „Олују“. Весели људи на улицама Книна.

У Србији Гајо је сањао завичај. Само завичај. Сваке ноћи био у својим Жегарима, а дању није плакао, само га много болела душа. Притезало га нешто испод ребара.

Када су 4. августа кренули из куће, ђед клекао, онако гологлав пољубио кућни праг, стрина се после породила у колима, негде на Петровачкој цести. Гајо је тада први пут видео мртве људе, гледао како Срби умиру покушавајући да спасу живе главе.

Без крова, али срећан

Сав Книн био је јуче украшен шаховницама. Улице Др Фрање Туђмана и Седме гардијске посебно. Пре „Олује“ у Книну је било 80 одсто Срба, сада их је мање од 20. У Гајовим Жегарима било је 2.700 Срба, сада их је мање од 300. Исто је и у Плавном, српским селима око Дрниша.

– Отац је 4. августа био на Велебиту, када је 5. августа дошао кући, није знао шта се дешава, затекао пусту кућу, стоку пуштену по пољу. Када је сазнао да смо отишли, кренуо је и он за нама неким камионом – прича Гајо.

Када су се после седам година вратили кући, Гајо и ђед Ðорђе затекли су кандило на зиду и икону испод, прислоњену уз зид, цела кућа изгорела, само тај део није.

– Легнем увече у кревет, изнад мене ни крова ни плафона, гледам у звезде, а срећан. Сањам да сањам моје Жегаре, три дана и три ноћи био сам као у трансу, вратио се Гајо у своје Жегаре – каже Гајо.

Нису знали шта раде

Данас ће у Книну бити велико славље, доћи ће пола Хрватске, биће и налети авиона, председник Зоран Милановић делиће ордење.

– Не ваља, дете, славити туђу несрећу, не ваља ићи против бога – рекао ми је јуче један старац у селу на путу од Книна ка Дрнишу.

Гајови Радмиловићи дошли у Книн пре 350 година. Гајо се по повратку оженио, сад гаји Елену (9) и Ирину (6), ради, ствара, напредује.

Кад 4. августа, 26 година после „Олује“, Гајо узме гусле и испред куће на тераси запева песму о Јанковић Стојану, мени онако, изистински крену сузе на очи. Шта ту има да се пише.

– Поштујем хрватску државу и хрватску власт, не могу да лажем, асфалтирали су нам пут у селу, направили расвету, децу учим да своје воле, а да туђе поштују, и шта ћу ја друго. А оне што су нас протерали, што су ми запалили кућу, не мрзим, верујем, нису оног дана када су палили мој дом знали шта раде – каже Гајо.

И тако, живи Гајо свој на своме на брду изнад Книна, гледа Книнску тврђаву, запева понекад о Јанковић Стојану и каже: „Господ са мном!“