Богољуб Шијаковић: Достојан Митрополит Јоаникије!
фото: Искра
“Наш Митрополит Јоаникије је дар од Бога и доказ да нас Бог никад не оставља саме, већ без неке наше посебне заслуге излива на нас милост и шаље нам људе који нам у тешким временима показују како се треба самјеравати према личности Христовој. Митрополит Јоаникије је достојан наследник и следбеник својих светих и дивних претходника.”
Са брижном радошћу смо свједоци да је Божијом помоћу и саборском и саборном одлуком Српске Православне Цркве за Митрополита црногорско-приморског изабран Владика Јоаникије, који је тако ступио на жртвену стазу светосавску, прокрчену још 1219. године, на стазу којом су крвавим табанима ходили и Свети Петар Цетињски (1748–1830), Петар II Петровић Његош (1813–1852), Митрофан Бан (1841–1920), Гаврило Дожић (1881–1950), Јоаникије Липовац (1890–1945), Арсеније Брадваревић (1883–1963), Амфилохије Радовић (1938–2020).
То је судбинска стаза и Цркве и народа, народа који је Свети Петар Цетињски не једном заклињао, проклињао и преклињао да живи у слози, миру и јединству и да не чини зло један другоме. „Ми Срби смо такви“, са горким искуством каже Светитељ, „да не знамо нити хоћемо знати друго него један другога гонити и у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за општенародно добро то се више завист против њега наоружава.“ Он народ упозорава на неког преваранта и самозваног калуђера Авакума ријечима: „да се кужне болести чувате“. Колико пута ово треба поновити да би људи чули и схватили?
Владика Јоаникије је 20 година био епископ светосавске Епархије будимљанско-никшићке (2002–2021), а претходно три године као викарни епископ (1999–2002). Он је дакле 23 године носио на својим плећима васкрсли крст ове страдалне и богомспасаване епархије у Васојевићима и Старој Херцеговини. За све то вријеме је истрајно и интензивно обнављао и подизао храмове, оживљавао монаштво и манастире, умножавао парохије, утврђивао народ у вјери, обнављао и предводио литије.
Једнако благ и одлучан, угледан а ненаметљив, трпељив и поуздан, даровит а скроман… – он сада са великим архијерејским и духовним искуством преузима жезло блажене успомене Митрополита Амфилохија и са њиме теретне завјете овог свог духовног родитеља и осталих несаломивих наших светих предака. „Крст носити нама је суђено…“, што значи да смо сви ми ословљени и дужни да велики крст Митрополита Јоаникија понесемо барем један корак и својом историјском одговорношћу олакшамо његов терет одговорности. Као што сви ми, возглављени нашим Митрополитом Јоаникијем, треба да преузмемо одговорност за очување јединства Цркве и народа.
У личности и дјелатности нашег Митрополита Јоаникија видимо и седамнаест архијереја Српске Православне Цркве за које знамо да су носили име Јоаникије: почев од архиепископа српског Јоаникија и првог патријарха српског Светог Јоаникија, који је 1346. крунисао Душана Силног за цара, до свештеномученика Јоаникија Липовца, викарног епископа будимљанског и потом Митрополита црногорско-приморског, бездушно убијеног од безбожника 1945. и још увијек безгробног.
Наш Митрополит Јоаникије је дар од Бога и доказ да нас Бог никад не оставља саме, већ без неке наше посебне заслуге излива на нас милост и шаље нам људе који нам у тешким временима показују како се треба самјеравати према личности Христовој. Митрополит Јоаникије је достојан наследник и следбеник својих светих и дивних претходника.
Због свега тога и много другога – сви којима могућности допуштају треба да са радошћу и хришћанском љубављу присуствују величанственом догађају торжественог дочека Патријарха српског Порфирија и увођењу у трон митрополита црногорско-приморских Високопреосвећеног Митрополита Јоаникија. И да из сваког грла а из једне душе узвикнемо: Достојан! Аксиос!
