Благовјештенска црква у Санкт Петербургу: Симболички сусрет српске и руске историје

У густој тами безнадежности, која је крајем 17. и почетком 18. вијека притискала словенски, православни југ, Русија се под Петром Великим (1672 – 1725) почела зидати и обликовати у значајну геополитичку силу.  To прво озрачје наде се, у неком мистичном историјском шапату из тог источног, руског бескраја, слило у срца слободољубивих горштака на брдовитом Балкану. Горостасни сведржитељ Русије, Петар Велики, подстакао је и позвао почетком осамнаестог вијека православне хришћане Балкана на устанак против Турске, и то по наговору вјероватно најзначајнијег Србина у историји Русије, грофа Саве Владиславића Рагузинског (1668 – 1738). 

Сава Владиславић потиче из старе средњовjековне племићке породице Владиславића из околине Гацка. У историјским изворима помиње се Савин отац Лука као човек који је близак Светом Василију Острошком (1610 – 1671) чији је био савременик. Владиславић је стекао изврсно образовање у Дубровнику, одакле је пошао за Цариград 1698. Тамо је, обављајући важне послове за Дубровчане, дошао у контакт са руским дипломатама при Порти, којима је давао вриједне информације о стању у Турској, а посебно на султановом двору.

Пошто је његова активност била већ под присмотром Турака, руски посланик при Порти, Петар Андрејевич Толстој (предак чувеног књижевника) га склања у Русију.

Тамо се Владиславић упознао са Петром Великим, оставивши снажан утисак на руског императора. Убрзо постаје човјек од посебног повјерења Петра Великог. На основу те везе и подршке, Владиславић преузима многе важне послове за руску државу, остварујући историјски задивљујућа постигнућа. Посебно се истицао по врло успјешним дипломатским мисијама.

Преко дубровачко-млетачких, углавном трговачких веза, успоставио је широку обавјештајну мрежу за потребе царске Русије, па се сматра родоначелником обавјештајне службе у Русији. На примјер, користећи мрежу Рагузинског, Петар Велики је имао поуздану информацију да се Турска неће умијешати у рату са Шведском, а посебно у кључној бици Великог сјеверног рата, под Полтавом 1709.

Та битка је иначе била својеврсна вододјелница, јер би вјероватно историја за православне Словене била знатно тмурнија да су Руси изгубили ту битку.

Шведска је доживјела тежак пораз, а њен суверен, краљ Карло XII, дотад непобједиви, се након изгубљене битке склонио у Турску. Тиме је Шведска изгубила статус велике европске силе, а Русија је заузела њено мјесто, утврдивши своју хегемонију на Балтичком мору.

Био је то један од разлога да Рагузински 12. фебруара 1710. од цара Петра Великог добије титулу тајни дворски савјетник за питање православног истока. Од царице Катарине I Алексејевне (1684 – 1727) је добио титулу грофа 1725. године.

Исте године кренуо је у мисију за Кину, гдје је захваљујући његовим умијећима потписан Кјахтински споразум, најважнији међународни споразум Русије и Кине до средине 19. вијека, по којем је утврђено и данас важеће разграничење са Кином. Због тог споразума, одликован је орденом Светог Александра Невског (1220 – 1263).

Рагузински је одиграо кључну улогу у усмјеравању интереса Русије за Балкан. Како га је описао његов рођак, Јован Дучић (1874 – 1943), Сава Владиславић је цара Петра Великог гледао као православног идеалисту, као човјека који може да ослободи српство од 300-годишњег турског ропства.

С тим у вези, почетком осамнаестог вијека, а по препоруци Рагузинског, Петар Велики овлашћује Михаила Милорадовића (1650-1726), из чувене херцеговачке, племићке породице Милорадовић да пренесе поруку руског цара о устанку православних хришћана.

Са Милорадовићем, у мисији слободарског буђења православних хришћана је био и руски официр, капетан Иван Лукачевић, рођен у Подгорици. У првом плану Владиславићеве стратегије је био његов лични пријатељ, владика црногорски Данило Петровић (1670 – 1735), који је на Видовдан 1711, на Цетињском пољу, пред народом одржао ватрени говор и прочитао прокламацију цара Петра Великог. У тој грамати цар Петар Велики се обратио  ”пресветлом Митрополиту преузвишеној и уваженој господи губернаторима, капетанима, кнезовима и војводама, и свим хришћанима грчке и римске вероисповести, духовног и световног чина у Србији и Маћедонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима и Никшићанима, Бањанима и Пивљанима, Дробњацима и Гачанима, Требињцима и Кучима, Бјелопавлићима и Пиперима, Васојевићима и Братоножићима, Клементима и Граховљанима, Рудњанима и Поповљанима и Зупцима”  тражећи од њих да се дигну на устанак и нудећи им своју заштиту. Грамату је донио Милорадовић, који је и сам, по одређеним изворима, учествовао у бици на Царевом Лазу 1712, заједно са владиком Данилом.

Пред крај живота, гроф Сава Владиславић је доживио породичну трагедију, јер су му умрли мајка, монахиња Теофанија, и све три кћерке. Скрхан тугом, Владиславић је у Сибиру добио право да оснује град Троицосавск (данас Кјахта), гдје је подигао храм, назвавши га црква Светог Саве српског Немањића.

Гроф Сава Владиславић Рагузински је преминуо 17. јуна 1738. године у Петрограду. Сахранила га је у царској гробници, у крипти Благовјештенске цркве у лаври Светог Александра Невског, царица Ана I Ивановна (1693 – 1740) уз највише почасти. На истом мјесту почивају његова мајка, као и све три кћерке.

Након слома устанка 1712. године, Михаило Милорадовић се сели у Русију гдје добија племићки статус, а потом успјешно ратује у армији Петра Великог.

Извјесно најпознатији потомак Михаила Милорадовића, његов праунук и имењак, Михаило Милорадовић (1771 – 1825), чувени руски генерал, истакао се на бројним бојиштима широм Европе.

Био је омиљени ученик великог, непобједивог генералсимуса Александра Суворова(1729 – 1800), под чијом командом је служио у рату против Турске и Пољске. Ратовао је у Италији и Швајцарској 1799. године, а 1805. постао је генерал-потпуковник. О Милорадовићевом херојству и вјештинама, и његови непријатељи су испредали бајке.

Још један ученик Суворова, славни генерал-фелдмаршал, Михаил Кутузов (1745 – 1813) дао је надимак Крилати генералу Милорадовићу, због његових муњевитих дејстава на бојном пољу, посебно због улоге у Бородинској бици, те укупуном доприносу у слому Наполеонове војске 1812. у Русији. Интересантно је да је и Кутузов рођен, а и сахрањен у Санкт Петербургу.

После блиставог освајања Лајпцига, као командант гарде, Милорадовић је одликован орденом светог Андреја Првозваног, а због успјешног командовања у заграничном походу, цар Александар Први (1777 – 1825) лично му је додијелио титулу грофа Руске империје.

После тога учествовао је у неколико бојева све до побједничког уласка у Париз. С обзиром да је Санкт Петербург средишње мјесто збивања ове приче, важно је истаћи да је Михаило Милорадовић био, између осталог, и на функцији веома успјешног генерал-губернатора царске престонице Русије од 1818. године. Приликом катастрофалних поплава 1824. године у Санкт Петербургу, Милорадовић је показао изузетан лични хероизам, што је и Пушкин (1799 – 1837) опјевао у „Бронзаном коњанику“

Гле, вода све пред собом плави
Полетели су генерали
Да би са војском спасавали
Народ што се по кућама дави…

За карактер ове приче, у којој повезујемо личности и њихове судбине, занимљиво је да је управо Сава Владиславић довео из Цариграда на руски двор Пушкиновог прадједу по мајци — Африканца Ибрахима Петровича Ханибала, који је постао слуга и питомац Петра Великог, а затим војни инжењер и генерал.

И сам Пушкин је добар дио свог живота провео у Санкт Петербургу, гдје је и преминуо након смртог рањавања у двобоју. Вјероватно је прва и неизоставна асоцијација на Пушкина у контексту ове приче уводна строфа чувене пјесме ”Бонапарта и Црногорци”:

Черногорцы? что такое?
Бонапарте вопросил:
Правда ль: это племя злое,
Не боится наших сил?

У покушају да смири устанак декабриста 1825. године, генерал Михаило Милорадовић је убијен од радикалних устаника. Прије него што је издахнуо, молио је да му кажу ко су убице. Одговорили су му посилни: „У вас нису пуцали руски војници, пуцали су издајници”, на што је он узвратио: „Сада мирно могу да умрем„. Сахрањен је у Благовјештенској цркви, у лаври Светог Алекандра Невског, поред свог учитеља и команданта, Александра Суворова.

Пратећи нит коју је започео владика Данило, његов наследник и рођак, владика Василије Петровић (1709 – 1766) је очврснуо и у одређеној мјери усталио присуство и бригу Русије према Црној Гори.

Оштро се супроставио владици Сави Петровићу (1702 – 1781) у погледу политике ослањања на Млечане, као и на помирљив однос према обавези плаћања харача Турцима. Историчар Новица Ракочевић каже:

„Василије је био другачији човјек, прави тип црногорског динарца са свим његовим добрим и лошим странама: сав од акције и иницијативе, пун замисли које је неуморно покушавао да оствари. Својом непресушном енергијом успијевао је да утиче на саплеменике, и иначе склоне да иду за каквим вођом, а уз то је имао веома високо мишљење о себи. За разлику од Саве, владика Василије је био веома одан православној Русији и неповерљив према католичкој Венецији„.

Владика Василије је имао више мисија у Русији. Први пут је тамо отпутовао у прољеће 1752. Основни циљ пута, сем обезбјеђивања снажније улоге Русије у заштити Црне Горе, првенствено у односу на Турску, је био да се Црној Гори обезбједи помоћ како би се организовала државна управа.

Врло топло примљен на руском двору, имао је част да служи на литургији у дворској цркви и да причести руску царицу Јелисавету Петровну (1709 – 1762). У Русији је владика Василије написао и штампао кратку Историју о Черној Гори 1754. године. У Црну Гору се вратио 1755, гдје је руски новац употребио за развој црквеног и државног живота.

Након тога, опет је у био у Русији од 1757. до 1759, а последњи пут је тамо пошао 1765. у покушају да од императорке Катарине Велике (1729 – 1796) добије снажнију подршку.

Иако је Катарина Велика дала сагласност на програм помоћи за Црну Гору, владика Василије се нагло разболио 1766. и у марту исте године умро. Царица је наредила да се црногорски владика сахрани у управо у Благовјештенској цркви, у оквиру лавре Александра Невског у Санкт Петербургу.

Чињеница да је императорка Катарина одредила баш ту цркву за вјечно почивалиште владике Василије, поред њеног омиљеног војсковође Суворова, говори о значају и поштовању које је имала према нашем владици и народу којег је он представљао. На гробу Владике Василија пише:

На овом мјесту је сахрањен преосвештени Василије Петровић, митрополит Скендеријски и Приморски, све Црне Горе и егзарх Трона Патријарха Српских, који је имао 57 година, а преминуо у Санкт Петербургу 1766. године, 10 марта, поподне у 7 сати.

У поменутој Историји о Черној Гори, владика Василије описује управо догађај подизања устанка под утицајем Петра Великог, а у ком су учествовали његов претходник, владика Данило Петровић и Михаило Милорадовић. За ток ове приче, посебно је занимљив следећи цитат:

“Тада српски патријарх Арсеније Црногорац побјеже из турске области у своју отаџбину Црну Гору, а Црногорци га испратише кроз Босну до ћесарске војске према Дунаву. Тада се, године 1689, с патријархом Арсенијом одселило из турске области више од 80 хиљада породица српског народа у Мађарску, у ћесарску област, на повластице које је даровао патријарху Арсенију ћесар Леополд. Опет, 1737. године, пребјеже Брђанима српски патријарх Арсеније Јовановић из пећког града, патријаршијске резиденције…”

Арсеније Црногорац је заправо Арсеније III Чарнојевић (Црнојевић) (1633 – 1706), родом из Бајица крај Цетиња, док је патријарх Арсеније IV Јовановић (Шакабента) (1698 – 1748) његов наследник, такође врло активан у ослободилачком покрету против Турака. У овом контексту, патријарх Арсеније Шакабента нам је важан, јер је управо он замонашио и будућег српског патријарха, Василија Јовановића Бркића (1720 – 1772), имењака и савременика владике Василија, последњег српског патријарха прије другог укидања Пећке патријаршије од стране Турака.

Након низа сплетки, патријарх Василије Јовановић је био утамничен на Кипру, а отуд се уз помоћ Француза избавио и потом неко вријеме, од 1767. до октобра 1769. године боравио у Црној Гори.

У Црној Гори, патријарх Василије се упознао са руским грофом Јуријем Владимировичем Долгоруковим приликом његовог доласка у Црну Гору, у мисији чији је циљ био објашњење да је Шћепан Мали лажни цар и авантуриста.

За потребе Долгорукова, патријарх Василије је написао „Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српског“. Такође, за вријеме свога боравка у Црној Гори написао је Службу и Синаксар Светог Василија Острошког. Ни патријарх Василије Јовановић Бркић, као ни његов имењак, владика црногорски Василије, није могао да нађе заједнички језик и разумијевање за политику владике Саве Петровића, па су и та неслагања утицала да је, користећи познанство са Долгоруковим, упорно тражио начин да се домогне Русије.

То му је коначно и успјело 1771. На жалост, већ у фебруару 1772. умире и бива сахрањен тик уз владику Василија Петровића, егзарха трона пећког, у Благовјештенској цркви манастира Александра Невског, у Санкт Петербургу.

Виша, недокучива умна сила, која торжествује над овом грдном мјешавином како каже владика Раде (иначе хиротонисан у Санкт Петербургу), опредијелила је да се баш у Благовјештенској цркви, у лаври Светог Александра Невског, као вјечном почивалишту, нађу тако значајне личности за нашу историју: Владика Василије Петровић, патријарх Василије Јовановић Бркић, генерал Михаило Милорадовић и гроф Сава Владиславић Рагузински.

Посебно је очаравајући тај симболички и фактичко-историјски преплет њихових међусобних веза и судбина.

У том српско-руском ”ткању”, важну и чврсто повезујућу улогу игра свакако и животни ток славног Суворова, који је, како је већ истакнуто, такође сахрањен у Благовјештенској цркви.

Велики рам за овај мали историјски колаж чине Санкт Петербург, његов оснивач Петар Велики, те чудесно лијепа лавра Светог Александра Невског, која се величанственошћу и љепотом издваја у граду у ком је готово немогуће степеновати љепоту.

Иначе, лавра је настала тако што је Петар Велики, цијенећи историјски значај за утемељење одбрану православне Русије, наложио да се мошти Светог Александра Невског преселе у Санкт Петербург.

Тако, у извјесном смислу, Благовјештенска црква, која одише монашким миром и аскетизмом, има улогу једног од бројних симболичних и фактичких чворишта нераскидивих српско-руских односа.