Била су то епска времена: Шта је остало од победе и наде рођене у Црној Гори пре три године?

Све су прилике да ћемо поново морати пешице у Подгорицу, као и 2020. што смо ишли да тражимо правду, мораће се правити реприза, каже Свето Павићевић из села Убли у Кучима

Била је то „епска ноћ“, јавили су ујутру 31. августа 2020. из Подгорице егзалтирани извештачи, међу којима сам, признајем, и сам био. Пред поноћ, тог 30. августа, када је постало јасно да Мило Ђукановић и ДПС више немају већину у Скупштини Црне Горе, када је опозиција прогласила победу, градом су кренуле дуге колоне аутомобила са тробојкама, сирене, радост, песме  – „Устала је Црна Гора, светиња се бранит мора“, па даље „Црна Гора и Србија то је једна фамилија“, па још „Мило лопове, Мило лопове“…

У један сат и 23 минута иза поноћи, из булевара близу храма Христовог Васкрсења кренула је литија, без свештеника на челу, али литија, крсни ход улицама око храма. Извештачи су јавили да се, у до тада празној и пустој улици, иза велике цркве одједном створила велика маса народа, дуга и предуга колона, да се чуло клицање – „Устала је Црна Гора“, и песма „Не дамо те распето Косово“…

„Да се никад више у овој земљи брат не назове окупатором. Да нас никад више нико не свађа и дели“, рекли су ми те вечери неки од учесника литије док су крај нас људи носили у чвор везане заставе Србије и Црне Горе.

У штабу коалиције „За будућност Црне Горе“ у Српској кући у Подгорици, носилац листе, професор Здравко Кривокапић те ноћи је, кад је постало извесно да је листа освојила читавих 33 посто гласова изјавио да је „у Црној Гори пао Берлински зид“.

Док су подгоричким булеварима пролазиле колоне возила са српским тробојкама, у штабу Мила Ђукановића било је нестварно мирно и тихо.

„Поштујемо све резултате које су оствариле све политичке опције. Сачекаћемо да видимо коме припада пресудни 41. мандат“, изјавио је Мило Ђукановић.

И док је Подгорица славила, народ из свег гласа певао – „И чује се до небеса, нема више ДПС-а“, и друге сличне песме, док су непрегледне колоне возила укључених сирена пролазиле на све стране, тек један старији господин, уздржано је стајао са стране и све то посматрао:

„Бојим се да није све готово. Мило је увијек налазио начина да се извуче, сад је у тешкој ситуацији, али, он се неће предати тек тако док постоји за њега и најмања шанса да се извуче, будите сигурни“, пророчки ми је те вечери рекао овај Подгоричанин док је гледао стотине, хиљаде људи који су певали, славили победу.

Кад су близу храма, неки момци са бакљама у рукама запевали – „Ој Косово, Косово, земљо моја вољена“, па после и песму косовских јунака – „Збогом први нерођени сине“, многи људи који су стајали са стране плакали су, искрено, дубоко ганути сликом испред себе, речима песме.

Ујутру, одмах иза девет сати, на телефон се уредно јавио носилац листе победничке коалиције и будући премијер Здравко Кривокапић.

„Сад се народ пита. Неће више прелетачи моћи да мењају вољу народа. Ја сам само један из народа и покушаћу да у сваком тренутку поштујем вољу народа“, рекао ми је професор у првом победничком интервјуу, додао да ‘има у виду да Црногорци по дифолту воле славу, да је славољубље једно од великих искушења, али, да ће учинити све да не подлегне тим слабостима“.

Славило се те ноћи и у Кучима изнад Подгорице, мало је ко заспао до јутра. Претходних месеци, из Куча је народ седам, осам или десeтак пута пешице ишао до Подгорице, у литијама, да брани светиње, да покаже зубе Милу Ђукановићу…

„Све су прилике да ћемо поново морати пешице у Подгорицу, мораће се правити реприза“, рекао ми је јуче Свето Павићевић из села Убли у Кучима кад сам га подсетио да су  данас три године од 30. августа 2020. године и питао шта је остало од оне победе, оне радости и оне наде рођене тог дана.

„Сутра ћемо поподне у једну ауто колону кроз читаву Црну Гору. Народ је преварен и то 100 посто. Па, сећаш се, није давно било, како смо на ове последње председничке изборе, све српске партије, подржали и гласали Милатовића а сад смо на путу да будемо поново изиграни“, причао ми је јуче Свето из Куча.

Ма колико Спајић био сигуран да има већину, да влада смо што није, Свето Павићевић уверен је да ту ‘владе нема’ и то ми је неколико пута поновио.

„А, с ким то овај стручњак наш прави владу? Са Бошњацима, Албанцима, ево, сад се укључују и Социјалдемократе… Са њима се договара да га подрже, пошто га ни његови из странке не подржавају. Ево, двоје – троје су поднијели оставке и макли се, неће то. Све је то игра страних амбасада и неких издајника које смо гласали и који су преварили народ. Планирају они да сви могу у владу, само Срби не могу, али, рано је још да се то каже, не вјерујем ја да ће они ову владу формирати онако како су замислили. Милатовић је јуче позвао да се прави влада онако како је прављена власт у Подгорици, што ће Спајић да уради, виђећемо, вероватно, оно што му кажу Немци, Американци и Британци“, каже Свето Павићевић из Убла.

Мало даље од Светове куће, дан уочи 30. августа 2020. Видак Никочевић коме је тада било 87 година скочио је на ноге кад су му унуци рекли да долазим из „братске Србије“. Рекао ми је да ће ујутру да порани на гласање, да је „време да народ каже шта мисли о онима који брата зову окупатором“.

„На Кучима су многи владари ломили зубе. Знам, да овима који воле овог владара неће бити лако кад се промени власт, али, немају шта да се боје, људи смо“, рекао ми је тог јутра Видак пун наде у победу народне воље и у дане који долазе.

Владислав Дајковић, годинама је био у првим редовима митинга, протеста, литија, окршаја са Миловом полицијом. Један из првих редова победе 30. августа 2020, три године касније, на питање шта је од оне победе, наде и радости остало, каже:

„Kратко и јасно: Ништа!“

Дајковић је уверен да су „западни центри моћи у комбинацији са домаћим НАТО странкама учинили све да обезвреде, омаловаже, маргинализују и униште фантастичну  енергију коју је испољио српски народ током трајања литија, закључно са 30. августом“.

„По ко зна који пут у својој историји српски народ је победио у рату, а изгубио у миру. Народ се након избора ушушкао и мислио да је претња по цркву, по наше интересе и постојање – прошла. Међутим, та претња се само тренутно притајила, а онда и препаковала у нови облик ђукановићевске идеологије, кроз лик и дело нових младих, лепих и паметних, каже данас Дајковић.

По његовим речима, „већ сада се виде последице тог препакивања које више него очигледно саопштавају: сви могу све, али Срби не могу ништа“.

„Надам се да ће српски политички представници лоцирати сопствене грешке, те да ћемо заједно направити јасан правац даљег деловања и да ћемо се, као услов свих услова, држати заједно. Само јединствени можемо опстати и заштитити нас народ, а раздвојени и усамљени не можемо помоћи ни себи да опстанемо“, каже Дајковић.

Песник и књижевник Бећир Вуковић уверен је да ће се „она енергија од пре неколико година брзо обновити и опоравити“ –  „ако смо свесни, а надам се да јесмо, да је у питању држава и црква, и опстанак српског народа у Црној Гори“.

„Није та енергија пресушила, нигде та енергија није нестала, напротив. Од 30. августа 2020, само превара превару стиже, преваре и издаје. Уосталом, и Милатовић и Спајић стижу из Кривокапићевог инкубатора. Када је Кривокапић пијан летео у Патријаршију да, тобоже, потпише Темељни уговор, пратио га је двојац Милатовић – Спајић, и контролисао да случајно не би потегао оловку и потписао Уговор. Свакако, нису у питању неколика министарства која би по свим правима и правилима требало да добије ЗБЦГ, него је проблем много дубљи, и темељнији“, каже Вуковић за РТ Балкан.

Прекрајање Темељног уговора?

Он је уверен и да ће влада Спајића „брзо из фиоке извадити Темељни уговор, и кренути на прекрајање“.

„То је у програму и плану светских моћника: удари на православље и редом, на породицу, традицију, историју, речју, непрестани удари на српски народ уопште, од Републике Српске до Косова, и редом до Црне Горе. На челу са матицом Србијом. Као што се Тито доскит’о из бела света да уништи српски народ, тако се, много година доцније, из света доскитао овај двојац Милатовић – Спајић. Ко се год намерио да уништи један народ, није добро обршио. Српски народ у ЦГ на боље није ни навикао“, каже Вуковић.

Гледајући шта се ради по Црној Гори, песник Вуковић се, иначе, ни пуну годину по 30. августу већ питао „ал је ђаво, али су мађије“.

„Поштовани читаоци, док ово пишем – на телевизору – одигравају се призори над призорима, који могу да опишу само Његошеви стихови: Ал’ је ђаво, али су мађије, али нешто теже од обоје?. Кривокапић и Бечић прослављају 21. мај – дан независности Црне Горе – али – нема председника независне Ђукановића“, написао је још 2021. Вуковић описујући постизборну победничку атмосферу у Црној Гори.