Након предизборних порука Ђукановића да само побједа ДПС-а може „вратити Беране Црној Гори“, присталице владајуће партије на друштвеним мрежама свој бијес због поновне побједе опозиције искалиле су порукама да „Беране треба припојити Србији“, становнике тог града преселити у „Крушевац“, „Чачак“ или „Ниш“, уз већ типичне поруке да они који „не воле своју државу (Црну Гору) могу слободно да пређу границу“, и да су у питању „плаћеници“ и „четници“.

Коментаришући за Спутник овај друштвени феномен, као и дискурс нетрпељивости који међу активистима власти у Црној Гори постаје дио политичког фолклора, социолог Илија Маловић реферише да га читава ствар подсјећа на Орвелов роман „1984“, у којем, како каже, „поред свакодневног јавног ритуала под називом „два минута мржње“ — једном годишње се одржава и „недеља мржње“ са циљем одржавања слике о спољном непријатељу“.

У том смислу, Маловић сугерише да „начин политичке мобилизације описан у Орвеловом роману“, нажалост „јако подсећа на политичку реалност и ниво политичке културе у данашњој Црној Гори“, и да „охрабривање мржње постаје једна од стандардних пракси владајуће партије“.

„На почетку треба истаћи да нова црногорска буржоазија налази своје утемељење и друштвено оправдање у идејама које су на појавној равни културолошко-идентитетске, представљајући себе као творца и бранитеља угроженог новог црногорског идентитета. Од првог дана по доласку на власт, баратало се терминима: непријатељ, издајник, шпијун, агент и слично. Овакав начин стицања легитимитета, чини се, додатно се радикализовао у годинама послије референдума у којима се убрзано покреће процес промјене идентитетских карактеристика традиционалне Црне Горе и на њено мјесто формирање нове нације, новог језика и нове, декретиране прошлости“, објашњава Маловић.

Наш саговорник ипак примјећује да, иако се „формирање нове културне посебности“ у Црној Гори жели приказати за „елитизам“, у питању заправо „није ништа друго до провинцијализам миксован“ са, како каже „својеврсном антисрпском поткултуром“.

„Занимљиво је примијетити да је као елемент мржње увек означен корпус становника који се изјашњавају као Срби, али и онај дио који су национални Црногорци али не подржавају владајућу структуру и не дијеле њене антисрпске, антируске и проНАТО ставове“, каже Маловић.

„Као што се антисемитизам никада није односио ни на један семитски народ (Арапе на пример) сем на Јевреје, тако се и новоцрногорски протофашистички импулс исказује искључиво према Србима. Такође, ова мржња је опортунистичка, кукавичка, појављује се само тамо где добија дозволу, где може да прође без значајних последица“, каже наш саговорник.

На концу, овај социолог скреће пажњу и на, у Црној Гори широко распрострањену, злоупотребу термина „четник“, а која, како сматра, постаје опште мјесто за етикетирање свих опонената и противника власти.

„Треба рећи да је важан елемент ове црногорске антисрпске поткултуре честа употреба термина „четник“, којим се оправдава вулгарна и примитивна мржња, често према самом себи. Покушавајући да етикетира једну веома бројну и разнолику друштвену групу овим термином, настоји се дехуманизовати све што представља опозицију власти и њене економске интересе. Сам термин четник је у ствари успаванка за уши саучесника у отуђењу друштвених добара, фашизације друштва и дискриминизације сународника. Служи као политички морфијум да се ублажи повремена грижа савјести црногорских шовиниста породично, интересно и идејно повезаних са владајућом странком“, закључује Маловић.