Бел: Како је Британија продала Југославију 1991.

Британски новинар и ратни извјештач „BBC“ из бивше Југославије Мартин Бел описао је улогу његове земље у распаду бивше Југославије, наводећи да је Лондон зарад трговинских повластица пристао, на инсистирање Њемачке, да се призна насилна сецесија Хрватске.

Један од најискуснијих ратних извјештача на свијету и добар познавалац прилика на Балкану о томе је, између осталог, писао у својој књизи „Рат и смрт вијести“.

Бел је 32 године радио за „BBC” и извјештавао из 11 ратова, међу којима су они у бившој Југославији, Вијетнаму, Блиском истоку, Алжиру, Родезији, Салвадору, Никарагви и Ираку.

Преносимо одломке из његове књиге „Рат и смрт вијести” о томе како је Велика Британија признала сецесију Хрватске:

– Лорд Карингтон је био предсједник Хашке конференције задужен да пронађе мировна рјешења пошто се Југославија распадала. Невоље му је задавала кампања Њемачке у корист Хрватске. Другог децембра 1991. године, он је написао европским министрима спољних послова: „Рано признање Хрватске би несумњиво значило слом конференције. Постоји реална опасност, а могуће и вјероватноћа да би и Босна и Херцеговина такође затражила независност и признање што би било потпуно неприхватљиво за Србе у тој републици… То чак може бити варница која ће запалити Босну и Херцеговину“. Ово је управо оно што се десило.

У то вријеме, дугогодишњи министар спољних послова Њемачке Ханс-Дитрих Геншер је одговорио да напомене Лорда Карингтона, „вјероватно охрабрују оне снаге у Југосавији које су се до тада чврсто опирале закључцима мировног процеса“.

Њемачка је притискала за признање Хрватске и због притисака које је имала у својој владајућој коалицији. Геншерова Слободно-демократска партија је тада била у коалицији са Хришћанско-демократском унијом тадашњег канцелара Хелмута Кола и тај посао признања су прижељкивали за себе. Геншер, који је раније као министар спољних послова одиграо важну улогу у реунификацији Њемачке, сада је предводио кампању за признање Хрватске. Он се лично солидарисао са Хрватима, сагласио се са владом у Хрватској и молио у њиховој катедрали. Неке улице и тргови у Хрватској су по њему названи.

Судбоносни састанак Савјета министара Европске заједнице одржан је у Бриселу 16. децембра 1991. У почетку су Њемци на својој страни имали само Данце и Белгијанце, који су подржавали њихов став према Хрватској. Остали су се томе супротстављали. Међутим, након дугог састанка и радне вечере, аритметика се промијенила. У раним јутарњим сатима 17. децембра, „Дванаесторица“ се договорила да прихвати признање. Како се десила промјена? Касно те ноћи, Даглас Херд, тадашњи британски министар спољних послова, позвао је телефоном своју владу у Лондону. Тешко је одупрети се закључку да је то било у вези са министарским састанком који је одржан двије недеље раније, када је Њемачка била од изузетне помоћи Британији да добије изузећа из Мастрихтског уговора, који се тада преговорао.

Како тада тако и сада, однос са Европом је био од пресудне важности за британску политику. Тадашњи британски премијер Џон Мејџор је сматран заслужним за изузећа која је Британија добила Мастрихтским уговором и добио је генералне изборе који су убрзо услиједили. Мајџор је ту побједу назвао, „гејм, сет и меч“.

На другој страни, Геншер је о том састанку рекао: „Дебата је била врло, врло оштра, али је резултат бољи него што смо га очекивали“. Уговор у Мастрихту и признање Хрватске су, наравно, биле двије одвојене и неповезане ствари.

И Џон Мејџор и Даглас Херд су негирали постојање неке везе и трговине њима. То је било више као незаписана размјена услуга између пријатеља, незаписана, али не и да се о њој није говорило.

Даглас Херд је рекао: „Оно што је истина је да када смо дошли до одлучујућег момента у Бриселу по питању Хрватске и Словеније, Њемци су ми стварно рекли: ‘Сјетите се да смо се побринули за ваше проблеме прије 2-3 недеље у Мастрихту, тако да вас замолимо да имамо један морални и политички проблем’.

Предвиђања Лорда Карингтона су се остварила и рат једном када је почео постао је незаустављив. Након четири дана од избијања, рат је већ бјеснио на 17 различитих фронтова.”