Бећковић: У Црној Гори Његоша утерују у лаж, од 1945. не успевају да попишу становнике

Српски књижевник каже да се после Другог светског рата ништа друго није ни причало, осим о суровом грађанском рату, када су убијана браћа уместо Немаца

Читајући Андрића запазио сам да је, мимо обичаја, у неколико књига поновио исту реченицу: „све само страдање без смисла и разлога. Ту реченицу сам узео и за мото књиге ‘Мајка Зорка'“, каже књижевник Матија Бећковић о својој новој књизи, коју чине биографски записи његове мајке о тешком времену Другог светског рата у Црној Гори, где је, уместо против Немаца, најпре вођен братоубилачки рат оних који су штитили краља и отаџбину и оних који су прихватили левичарске идеје.

Будући да је била жена четника Вука Мићуновића, команданта Вељодубочке чете, после рата била је одвојена од деце и одевена у затвор.

Говорећи о тешкоћама одрастања у периоду после Другог светског рата, када је његова породица била била на страни оних који су тај рат изгубили, Бећковић каже да братоубилачки рат и даље траје, иако међу живима готово да нема никог од оних који су га започели, али имају наследнике који се брину да никад не престане.

За мајку Зорку каже да своју децу школовала по сваку цену, и да је због тога био мање с њом, већ са тетком. Од мајке је слушао о мучењима које је преживела у комунистичком затвору као жена четника, која му је рекла да је најгоре било „стављање на струју“, и да је у ту сврху саграђена и мала хидроцентрала у Мушовића у Ријеци.

Додаје да се ништа друго није ни причало, осим о суровом грађанском рату, када су убијана браћа уместо Немаца.

На питање како овај део наше историје утиче на Црну Гору и Србију Бећковић каже:

„У Црној Гори Његоша утерују у лаж. И од 1945. године не успевају да попишу становнике…Не могу да разумем што ни у Србији нисмо чули да је поред Националне библиотеке била бомбардована и Српска краљевска академија. Ни да је њен рад био забрањен све до 1947. године, када је за академика изабра Јосип Броз Тито, а академија преименована у Српску академију наука. Нисмо чули да је академик Милутин Миланковић био ухапшен, ни да је академик Милош Тривунац стрељан, ни да су Драгишу Васића убиле усташе, ни да је академик Веселин Чајкановић лишен грађанских врата, ни да је њен председник академик Слободан Јовановић био брисан из њеног чланства, ни да је јавни тужилац рекао да ‘само на први поглед може изгледати парадоксално’ да је он ратни злочинац иако је рат провео у Лондону и био председник владе која је прва у Европи бацила рукавци у лице Хитлеру…И толико тога никад неказаног“, наводи Матија Бећковић у интервјуу за „Политику“.

Чињеница да издајницима није смео гроб да се зна и да су били ископавани да не би часно почивали, каже да српска Антигона не тражи да сахрани једног брата, него хиљаде безгробне браће.

Нова књига се завршава описом његове скорашње посете Словенији, где се претпоставља да му је отац убијен крајем рата. Каже да је академик Јанеза Милчинског, који је био члан САНУ, лекар и председник Међународне комисије за судску и социјалну медицину, рекао пилоту Тодору Марчетићу који га је возио да је изнад замка Турјак заправо гроб Бећковићевог оца.

„То су ми обојица писала, а ја сам тек ове године отишао тамо. Нисам знао да ли да тражим њега или себе“, каже песник, а на питање да ли је крст  постављен на месту куће Бећковића У Вељем Дубоком донекле ублажио ране каже: „Зато смо се борили“.