„Ја верујем Нухоџићу, али не бих то проверавао. Не бих проверавао да ли је то тачно“, рекао нам је српски академик.

На питање како коментарише то што је том изјавом министар полиције демантовао црногорског премијера Душка Марковића, Бећковић је у свом маниру одговорио:

„Можда је време да и ја нешто себи забрањујем, а не да ми неко други допушта, или не допушта.“

Безбедносна процена

Министар унутрашњих послова Црне Горе Мевлудин Нухоџић изјавио је да не постоји, нити је постојала никаква забрана уласка за Матију Бећковића, Александра Раковића, Чедомира Антића и Дејана Мировића у Црну Гору.

„Постојала је једна негативна безбедносна процена о једном лицу, али више није ни њему забрањен улазак у Црну Гору. У полицији не постоји никакав списак непожељних особа“, рекао је Нухоџић.

Почетком новембра прошле године медији су објавили да је поменутим српским интелектуалцима забрањен улазак у Црну Гору због прославе 100 година уједињења Србије и Црне Горе и годишњице подгоричке Скупштине. Ту информацију раније је потврдио и црногорски премијер Душко Марковић.

Вађење флека

Изјаву црногорског министра полиције историчар др Чедомир Антић разуме на три начина, „који су компатибилни и врло слични“.

„Прво, разумем је као лаж. Друго, разумем је као вађење политичке флеке коју су властодршци око Ђукановића и Марковића увалили баш политичком представнику националне мањине. И треће, разумем то као знак великог кукавичлука који долази после тренутног политичког неуспеха и после потпуне пропасти сезоне“, каже Антић за Спутњик.

Додаје да чак нико није ни позвао грађане Србије да не иду на летовање у Црну Гору, јер у овом тренутку 50 одсто грађана или су Срби, или су свесни свог српског порекла.

„Према томе, потпуно је бесмислено једну српску земљу кажњавати због једне групе криминалаца који је воде“, каже професор Филозофског факултета у Београду.

Сила — уточиште слабих

Та забрана је постојала и не само да су је видели овлашћени представници и новинари, већ се и професор Дејан Мировић суочио са њом, с обзиром да му нису дали да уђе на територију Црне Горе и да су га дуго држали на граници и вратили га без икаквог разлога, подсећа наш саговорник.

„Још је Маркес приметио да је сила уточиште слабог и та забрана је била знак да је дошло до потпуног моралног тријумфа српског народа у Црној Гори о стогодишњици прикључења Црне Горе Србији 1918. године. Али, током 2018. показало се да људи који владају у Црној Гори владају силом, уз помоћ великих сила, у договору између иначе супротстављених великих сила и они ту историјску случајност и своју личну поквареност користе да би обесправили читав један народ“, сматра Антић.

Нажалост, не постоји много воље у Србији да се Србима у Црној Гори помогне, али Срби су ипак у том потпуно лошем односу снага великих сила и у том насиљу, које се спроводи над њима од 1941. године до данас, успели да се одрже и чак да тријумфују 2018. године, сматра Антић.

Антић истиче да му је жао што су он, Бећковић, Раковић и Мировић „као потпуно обесправљени били део тог тријумфа“ и што Србија на то није реаговала.

Слика ЕУ — олињале бирократске творевине

Према Антићевим речима, да је Србија забранила неком грађанину Хрватске или неком Албанцу да уђе на њену територију — то би постао проблем Европске уније и Сједињених Америчких Држава.

„Ово наше обесправљивање, пре свега највећег српског песника Матије Бећковића, то је и слика ЕУ, једне олињале бирократске творевине која више не представља ништа осим много новца и аспирација. То је слика и САД у којима очигледно оне велике идеје, које су некад Америку чиниле спасиоцем Европе, више не важе“, каже Антић.

Његов став остаје — бориће се за равноправност и слободу српског народа и сигуран је да ће бити у Подгорици када „тиранину Милу Ђукановићу дође крај“ и сигуран је да ће тај крај доћи убрзо.

Уколико буде било политичке потребе, Антић каже да ће посетити Црну Гору и пре пада са власти Ђукановићевог режима.

Према његовим речима, на листи „забрањених“ српских интелектуалаца нашао се због својих заслуга које је Ђукановићев режим приметио, што му представља част и тај део своје биографије често наводи као „доказ своје врлине“.