Бећир Вуковић: И велико кад се подијели, остаје сакато!

Бећир Вуковић

У времену свеопште збуњености, дубоких подјела и вјештачки конструисаних сукоба, награђени пјесник Миодраг Вуковић, приликом примања Тринаестојулске награде, подсјетио је јавност да култура није, и не може бити, пука декорација на политичком згаришту – већ позив на помирење, преображај и освјешћење.

„Примајући ово највеће државно признање, дозволите да кажем како схватам и како разумијем овај тренутак… Свијет се затекао у великом хаосу, и сви осјећамо општа помјерања. Па би и ми морали бити свјеснији свих тих процеса, како не бисмо остали сами и изгубљени у олуји. Морали би понешто и порадити на себи, и окренути се свијету који протиче поред нас.“

Говорећи о духовној и културној мапи савременог човјека, Вуковић је указао да Црна Гора не може ући у Европу раздробљена, затворена у себе и опхрвана идеолошким подјелама:

„Као друштво и као култура кренули смо у цивилизовану Европу. Само да не сметнемо с ума да нас Европа не зове под заједнички кров – овако подијељене. Елем, Европа се уједињује, а ми се дијелимо. Не зове Европа једне, а друге да остану кући. Култура налаже да наше проблеме ријешимо код куће – па да тек онда кренемо преко прага, у свијет.“

Упозоравајући на опасност духовне инерције, Вуковић је поручио да не можемо живјети у сјенци прошлости коју смо сами преживјели, а данас поричемо:

„Вјерујем да смо подједнако обавијештени да живимо у 21. вијеку, да смо већ и потрошили четвртину тога вијека. Морали смо и чути да је срушен и Берлински зид. А ми, ми смо још у дубокој сјенци – онога – чега више нема.“

Позивајући на преображај и унутрашњу катарзу, а не пуку декларативну „помирбу“, истакао је:

„Помирење у суштини значи преображење – што значи вертикално мијењање од главе до зелене траве. И такви, нови, и пресвучени, окупани, и очишћени од многих гријехова и зала, кренути новим путем.“

Он је говорио и о својој награђеној књизи Куће бескућника, истичући да је настала из свијести о човјеку као усамљеној капи росе „на сувом листу“, у свијету који се ломи изнутра, под теретом непомирености.

„Завађени и непомирени, у крајњем – примитивни – нигдје немају мјеста, а најмање у хришћанској и цивилизованој Европи. Непомирени не могу под један кров. Кров је симбол будућности, а подрум је прошлост, и рупа.“

Пјесничким језиком и библијским алузијама, Вуковић је упозорио на погубност дуготрајних подјела и потребу за духовном обновом:

„Прва жртва помирења био је Господ наш Христос. Тако пише у Писму. То би морали да знају сви који се баве и политиком и културом. А они који се баве подјелама – знају шта раде – као да се чује са Распећа. И сувише смо мали и немоћни да бисмо се још и дијелили.“

„И велико кад се подијели, остаје ружно и сакато и немоћно“, додао је.

Присјетио се и дана кад је Црна Гора, како каже, била јединствена у борби за слободу – баш 13. јула 1941, прије осамдесет четири године. Од тада, наводи, „ми смо подијељени“ – и то не само природно, већ често намјерно и идеолошки.

„Од свих подјела, најгоре су вјештачке подјеле. А од свих вјештачких подјела – заиста, најгоре су идеолошке подјеле. Ипак, живимо у реалном свијету, а не вјештачком – и треба нам истина, односно, истинско а не вјештачко помирење. Треба нам истина, а не симулација.“

Завршавајући говор у тону националне саморефлексије, али и надања, поручио је:

„Ако се не помиримо, онда и не излазимо из куће. Непомирени – нигдје нисмо пристали. Да није било 13. јула 1878, не би било ни овог 13. јула којег славимо. Зато се ваља сјетити и оца. Зар то не налаже и култура сјећања – елегантна дефиниција коју у задње вријеме макар вербално користимо.“

Свети Петар Цетињски, закључује Вуковић, и даље плаче над непомиреном Црном Гором – и „са неба се моли за нас“.