Наиме, због решавања тродеценијског спора у вези са именом Македоније, премијери Македоније и Грчке, Зоран Заев и Алексис Ципрас номиновани су за Нобелову награду за мир за 2019. годину.

Номинацију је у Скопљу објавила добитница Нобелове награде за мир Уидед Бушамауи, а ту идеју иницирали су бивши амбасадор Македоније у НАТО-у Нано Ружин, грчки европосланик из владајуће Сиризе Стелиос Колуглу и македонски новинар Бранко Тричковски.

Гости „Спутњик интервјуа“, историчар Александар Раковић и универзитетски професор из Скопља Александар Даштевски једногласни су у оцени да та престижна награда, сасвим сигурно, неће отићи у руке Заева и Ципраса.

Према речима професора Даштевског, та номинација представља само пи-ар, односно рекламу за шефа Владе у Скопљу.

„Нема основа да им се додели награда за мир, с обзиром на то да се у преговорима Грчке и Македоније радило о решавању билатералних односа двеју држава, односно спора у вези са именом Македоније. Дакле, решавало се двадесет ствари које треба да испуни Македонија и само једна коју треба да испуни Грчка — да не блокира пријем Македоније у ЕУ и НАТО, што је већ предвиђено споразумом у УН 1995. године. Сигуран сам да ће Нобелова награда бити додељена некоме ко је заслужује, а ово је само пропаганда како би се грађани Македоније који су против споразума са Атином мало, да кажем, смекшали“, оцењује Даштевски.

Сличног става је и историчар Александар Раковић. Он номинацију македонског премијера за Нобелову награду види као наставак „монтипајтоновског“ сценарија који видимо још од уласка Црне Горе у НАТО, преко свргавања партије ВМРО-ДПМНЕ са власти, до референдума у Македонији који је доживео фијаско, а онда је прихваћен као ремек дело Запада у Македонији.

„Ништа неће бити од те награде, јер ту пародију људи који су озбиљнији просто не могу да прихвате. Не зато што они не могу да буду уцењени да награду морају да дају Заеву и Ципрасу, већ због тога што би то чак и за оне главне менторе у Вашингтону било врло гротескно. Ово је само предизборна кампања за Заева која је, евидентно, у току“, каже Раковић.

Александар Даштевски такође сматра да та номинација треба да помогне Зорану Заеву у кандидатури за председника државе на предстојећим изборима и он, као ни историчар Раковић, нема дилему око тога да ће Заев на тим изборима, по свој прилици, и победити.

На питање да ли је симптоматично то што је иницијатор идеје да се Заеву додели Нобелова награда управо бивши амбасадор Македоније у НАТО-у, као и да ли је то на неки начин додатни подстицај шефу Владе Македоније да земљу уведе у Алијансу, Даштевски каже да је Нано Ружин припадник владајуће партије и да је номинацију за Заева форсирао из личних интереса, у нади да ће добити неко амбасадорско место.

Александар Раковић сумња да су у ту иницијативу били умешани кључни људи Северноатлантског савеза.

„Нећемо бити наивни да верујемо да је Ружин то сам учинио, али претпостављам да је, рецимо, неки седми секретар у НАТО-у онако узгред сугерисао бившем македонском амбасадору да би то било врло важно. Ружин је очигледно то схватио као задатак и ето номинације“, оцењује Раковић.

Како напомиње, Македонија је кренула путем који је трновит, кривудав и води у дубоку кризу у којој ће можда, уколико не буде других решења, Македонци прихватити или чак и сами иницирати поделу земље.

„Не желим да будем предсказивач неких фаталних догађаја по саму државу, али логичан крај свега овога, а знамо да се на томе ради, то је Тиранска платформа, јесте федерализација Македоније, односно прављење двонационалне државе. Може се доћи у ситуацију да је за македонски народ чак боља федерализација у физичком и фактичком смислу, него да та двонационалност буде провучена кроз квазиунитарност, где ће заправо Албанци одлучивати о свему“, уверен је Раковић.