Архив Срба у Хрватској: Елиминација Срба из Хрватске био је други циљ усташког покрета

Независна Држава Хрватска је спровела три геноцида: геноцид над Србима, геноцид над Јеврејима и геноцид над Ромима, а елиминација Срба био је други кључни циљ усташког покрета – након оног који се тицао доласка на власт и успостављања државе по усташким начелима, пише Архив Срба у Хрватској, а преноси портал хрватског недељника „Новости“.

Елиминација Срба спровођена је на неколико начина: протеривањем, присилном асимилацијом и физичким уништењем.

Протеривање, као најблажи облик елиминације, било је и најмање заступљен облик „решавања српског питања“ у НДХ. Оно је обухватило део Срба у Славонији који су онде били насељени почетком двадесетих година у новооснованим насељима чији су становници протерани у Србију у лето 1941. иако је већина њих доселила у Славонију из Хрватске и Босне и Херцеговине, односно из подручја која су 1941. била у саставу НДХ.

Друга категорија Срба који су 1941. били изложени протеривању били су становници појединих градских насеља. Паралелно с протеривањем започело је физичко уништење дела српског мушког становништва у систему логора Госпић – Јадовно – Паг. Тај логорски систем био је намењен за масовну ликвидацију одраслих српских и јеврејских мушкараца који су имали одређени утицај и видљивост у срединама из којих су потицали.

Чињеница да су жртве тог логорског система били Срби и Јевреји из свих делова НДХ указује на намеру власти да уништење та два народа започну елиминацијом истакнутих и утицајних појединаца.

Присилна асимилација или покатоличавање (масовно прекрштавање православних Срба у римокатоличку вероисповест) било је најкарактеристичније за оне делове Хрватске у којима масовно физичко уништење током 1941. још увек није попримило драстичне размере и где није било организованог оружаног отпора.

Реч је пре свега о Славонији и Банији, где је већина Срба покатоличена крајем 1941. и почетком 1942. Непосредно уочи покатоличавања у већини места у којима су постојале православне цркве дошло је до њиховог рушења, што је била последица наређења из врха усташког репресивног апарата. Иако је првобитна намера политике покатоличавања била национална асимилација тј. присилно асимилирање православних Срба у римокатоличке Хрвате, усташки режим је убрзо одустао од тог облика елиминације Срба одлучивши да физичко уништење буде намењено и Србима који су прешли на римокатоличку вероисповест.

Од априла до октобра 1942. спроведено је масовно интернирање покатоличених Срба с подручја Славоније, Кордуна и Баније у логоре Јасеновац и Стара Градишка, где је већина интернираних Срба побијена. Управо интернирање и физичко уништење у логорима мирног српског становништва које је недуго пре интернације прихватило римокатоличку вероисповест, а претходно исказивало лојалност властима, представља кључни доказ геноцидне намере НДХ.

Оружане снаге НДХ су од априла до октобра 1942. спровеле читав низ препада у српским селима у славонској Посавини, источном делу Баније, у западној и средњој Славонији те у источној Билогори, у намери да похватају што већи број локалних становника, без обзира на узраст и пол, како би похватане Србе интернирали у логоре.

Старосна и полна структура жртава такође указују на намеру власти да уништењу у логорима буду подвргнути сви Срби. У истом раздобљу интернирано је и преостало српско становништво у градским насељима Баније и Славоније (Глина, Петриња, Пакрац, Дарувар, Нова Градишка), које је такође било мирно и лојално. У истом раздобљу на подручјима која су била захваћена устанком (Кордун, Поткозарје, итд.), у оквиру војних операција против партизанског покрета, оружане снаге НДХ и оружане снаге Трећег Рајха ухватиле су велик број Срба у збеговима на партизанској територији. Похватани Срби су такође интернирани у логоре Јасеновац и Стара Градишка, где је већина нашла смрт.
Највећи број злочина над женама, децом и старцима

Осим масовних ликвидација у логорима, српско становништво је било изложено и физичком уништењу у местима која су била мета напада оружаних снага НДХ, тј. у местима пребивања или у збеговима, што је било карактеристично за целокупно раздобље постојања НДХ, у свим деловима НДХ у којима је живело српско становништво.

Највећи број злочина у најмасовнијој кампањи државног насиља НДХ (с краја јула и у првој половини августа 1941, у време подизања устанка у деловима Лике и Босне) почињен је у селима у којима није било организованог отпора – над женама, децом и старцима. Та конкретна кампања злочина је спроведена на читавој територији НДХ између Купе и Дрине односно између Саве и Неретве.

Таква врста синхронизације није могла бити случајна већ је последица одлуке врха власти. Уништење Срба би било много успешније и масовније да није било отпора српског становништва и партизанског покрета, закључује се у чланку.